Књига бројева 2 и 3 |  јесен - зима 2008/2009

Уводник
02. 01. 2012
Бранислав Нушић

Бранислав Нушић, cрпски њижевник

“Господару, знано је и познато да је твој народ неблагодаран.
Замол’ богове нека тога младића надахну те нека буде
велики човек.
Веруј, већега му бола не можеш задати, до натерати га да као
велики човек живи у средини неблагодарна народа…
Ако ћеш, господару, казнити тог младића казном
најстрашнијом, учини га великим човеком и пошаљи га у
Србију да живи.
Тамо у тој чаробној земљи, где славуји и хајдуци певају
заношљиве песме у луговима; где се роде и чиновници сваки
час селе са димњака на димњак; где државни свештеници
и попци тихо преспављују зиму; где су министри и јежеви
увек тако увијени да их због бодља не смеш такнути … у тој
чаробној земљи живи један народ који је успео да изгуби гроб
свога највећег песника Симе Милутиновића, и где је познији
велики му покојник Војислав Илић зашао у чаршију и нудио да,
за јефтине паре, прода свој будући споменик, не би ли бар за
живота видео какву фајду од својега народа!”

Проза
02. 01. 2012
Милорад Ђурић

Вампирска деца

Ово није прича, сине мој, само личи.
И ово није просто писмо, него мој аманет. Други остављају
имања, куће, новце, а ја знање о вампирској деци.
Неки кажу да су људи вукови све изопачили, али нису они
него вампирски потомци. Вукови су омеђени својом вучјом
природом и по ћуди су ближи људима. Поједини се чак могу ва-
спитати да слушају. Пошто се људи вукови наждеру, смире се
и у доколици варе, док опет не огладне. А глад вампирске деце
је непрестана, неутољива и неуморна. Свет су у срцу опколили.
Мало је људи вукова колико има вампирских потомака!
Докле се мени очи отворише, морао сам смрт своју да при-
питомим. Има у нас таквих што су смрт толико припитомили
да преде као маче.
Довољно је људи прогледалих да све вампирске потомке по-
чисте, али су многи подвили реп, прогутали језик, безумно се
надају да ће неко други уместо њих да опосли. У сваком правом
човеку мора да куца сунчева мрва, пред којом страх од страха
цвили, или спаса неће бити.
Наше време отреса мртве године као суво лишће. У наше
доба недоба, у коме се зло шири а добро скупља, ни у Вишњег се
људски не верује, камоли у вампире. Није лако веровати у Бога,
треба живети по законима Божјим, а то и праведнога боли. Зато
су се неверници наталожили, слабићи и кукавице без снаге за
веру. Зато више не знамо шта је право и криво, здраво и болесно.
Зато се и вампирске деце наковртило изобила. Испред свих она
маршују, веру се муњевито уз сваку несрећу, да преко правих
људи, преко дубова, на врх избију.
Како иначе да објасниш, и себи и другима, оволики јад и гад у
којем се, као, живи, свеколику пометњу око нас и у нама? Нису ваљда
људи жртве сами себи припремили овај непрегледни покор!
Нису људи баш такви, не би толико против себе радили, него
су се вампирска деца у људе пресвукла.
Ако ниси у спознању одмакао, глава ти игра, живот виси. И
сувише, од тог спознања зависи да ли ћеш свој век провести као
човек или као тупан и роб по вампирској мери.
Мој задатак је, од оца сину, да ти покажем ко су и шта су вам-
пирска деца, и како ћеш их, по којим знацима, међу људима по-
знати, од њих се бранити и одбранити.
Стари сој:
Из давнина се зна да и то бива: умре човек, положе га у
мртвачки сандук, закују поклопац, у капелу однесу, на гробље,

Проза
02. 01. 2012
Жељко Продановић

Свети Ђорђе и везир

Велики везир Мехмед-паша Соколовић је седео на једном брегу
изнад Дрине и с радосним осмејком у очима гледао како неимари
приводе крају изградњу великог моста који ће, мислио је, напокон
спојити обале ове немирне реке. Тишину је изненада прекинула
песма која је долазила однекуд иза брда. Везир се окренуо и тад је
јасно могао да чује како неко пева: ‘Девојка соколу зулум учинила,
зулум учинила, гору запалила…’
Неколико тренутака касније сејмени су пред њега довели
младића који је, учинило му се, био веома уплашен.
– Пустите га – рекао је везир и сејмени су отишли.
– Где си научио ту песму, соколе? – упитао га је везир.
– Чуо сам је од једног монаха из Зворника – одговорио
је младић.
– Ти си из Зворника?
– Нисам везире. Само сам провео неко време на зиду једног
манастира код Зворника. Био сам фреска.
Везир га је зачуђено погледао. – И где ћеш сад? – упитао је.
– Кући у Феникију – одговорио је младић.
Везир га је поново зачуђено погледао. – А где ти је та Феникија?
– Феникија је, везире, била чудесна земља на обалама испод
Либана, а онда је на тајанствен начин нестала. Али ја знам да
она још увек постоји и да лебди изнад кедрових шума, ни на
небу ни на земљи.
‘Ја лудог ли монаха’, помислио је везир.
– Нисам ја везире ни монах, а нисам ни луд – рекао је младић.
– Добро младићу – нервозно је рекао везир – видим да ниси
луд. Али ако си из Феникије, откуд онда у Зворнику?
– То је дуга прича, везире – рекао је младић и уздахнуо. -А ако
хоћеш, могу да ти је испричам.
– Хајде испричај…
– Имао сам срећу – започео је младић – да сам једног лета
постао Алелуја, тј. онај који доноси сунце. Са мном је у Балбе-
ку била и једна девојка чија се лепота не може описати. Сваког
јутра смо песмом будили Бала, а он би, тужан што људима није
могао да подари вечност, испустио једну сузу и из ње би настало
сунце. Ја сам га онда узимао на рамена и износио на врх планине,
и тако је започињао нови дан.
Једног дана у пророчиште у Балбеку је дошао конзул из
Антиохије и кад је видео моју љубавницу, био је очаран њеном
лепотом. И хтео је, као какав нитков, да је отме и поведе са

собом у Антиохију. Ту смо се посвађали и кад је један од војника
пришао и замахнуо копљем да ме удари, ја сам му отео копље
и убио га на лицу места. Онда сам поубијао и остале војнике, а
на крају сам убио и конзула. Знајући да ће доћи да ме траже, са
својом љубавницом сам се склонио у кедрове шуме на Либану. И
тако сам живот провео као хајдук, ратујући против Римљана.
Касније су ми хришћани дали име ‘свети Георгије’ и напра-
вили мит о мени у коме убијам аждају. И тако сам, много векова
касније, стигао и у Зворник.

Проза
02. 01. 2012
Небојша Радић

Код поштеног адвоката

The year of the tiger
Has come –
Even the spring mist rises
In spots and stripes
Теитоку

Барт је препешачио ужурбаним, нервозним кораком Риксент
улицу па нагло замакао за ћошак у један мали бар преко пута ка-
толичке цркве, на углу улица Роксент и Ленсфилд.
Бар је био угњежђен у приземље једне уске, средњовековне,
троспратне куће чија је бело кречена фасада била омеђена и ис-
пресецана тамноцрвеним, дрвеним гредама. Бар је имао само
један излог којим је излазио на улицу. На стаклу тог излога је
био угравиран лик адвоката са дугом, белом периком испод чега
је писало: The Honest Lawyer’s /“Код поштеног адвоката”/ и испод
тога: Oyster and wine bar /“Бар острига и вина”/.
Барт отвори велика, искрзана дрвена врата са витражом
у облику полумесеца при врху, погледа десно ка шанку, назва
добро вече па онда скиде своју сивожуту торбу са рамена, јакну,
шал и шешир и све то лепо набаца, једно на друго, без икаквог
реда, одмах ту лево од улаза на клупу поред зида.
“Вече је још младо и свеже”, помисли све трљајући промрзле
руке и осврћући се по просторији. Били су ту шанк и четири
дрвена стола. Два стола су била поред клупа уз леви зид, један
сто испред шанка, а уз сам излог је био један високи сто са бар-
ским столицама где је Барт волео да седи кад је био сам. Волео
је да гледа људе како прелазе улицу на семафору, ту испред, и
аутомобиле, и бицикле.
Зидови у Адвокату су били чађавозелени, а гипсани плафон
са рељефима је био још чађавији, тамноцрвене, готово црне боје.
На сваком од дрвених столова је стајала по једна празна винска
боца, окована истопљеним белим воском, у чији је грлић била
смештена упаљена свећа.
Светло је треперило, на сваки дашак ваздуха који би дошао
од врата, на сваки покрет и на сваку изговорену реч. Из звучни-
ка, који су стајали иза шанка, на полици за пића, међу столове и
упаљене свеће је силазио звук саксофона који се, ту доле, сусре-
тао са сенкама и мислима.
– Chasin’ the bird – рече Барт приближавајући се шанку.

Проза
02. 01. 2012
Радомир Батуран

Кустос Mезезија бележи (Роман у наставцима, глава 1. и 2.)

Напомена приређивача
Рукопис овог романа започео сам 1976. године, под радним на-
словом Путуј игумане. Три главе из те прве верзије објавио сам
у Књизи прозе и поезије КОК-1 коју је издала Књижевна омладина
Србије 1978. Рукопис је више пута прерађиван. Из његове друге
верзије, са измењеним насловом Кустос бележи, објављена је
прича у Браничеву 1993. године, под насловом Кустос Мемезија
бележи. Према тој другој верзији сачињена је драма Жупан и син
која је више пута извођена у школи српског језика у Торонту, у
периоду1999-2009.
У трећој верзији овог романа, надам се коначној, остајем при
наслову приче из Браничева. До имена кустоса и драгоцене до-
датне грађе дошао сам прве године мог добровољног изгнанства
у Канаду 1996. Случило се то на Линку за учење енглеског језика
у Етобику, западној општини Торонта. Благодарећи поверењу
које сам некако стекао код јуродивог избеглице из Сарајева,
Богумила Копиловића. Стално се он препуцавао са Екремом
Балијом, такође избеглицом из Босне, који је био некакав пове-
реник новостворене нације Бошњака у Босни и Херцеговини и
бројном избеглиштву њеном у Торонту. Стално су му долазили
непознати муслимани из Босне да им нешто потпише на пауза-
ма између часова.
– Јеси ли ти, болан Балија, повереник Алијин и ође? – пита
га Богумил
– Свуђе сам ја повјереник за свој бошњачки народ – одврати
му осорно Балија.
– А који ти је то народ, потурице? И ја сам из Босне, али
нијесам Бошњак, већ Србин, што добро знаш.
– Знам, знам, влаше… Свуда сте ви Срби: по гробовима и
у Грчкој, и на Уралу, и у Египту – поче иронично развлачити
Балија, на што му се жестоко супротставих. Вероватно је то пре-
окренуло неповерљивог особењака Богумила да ме прихвати.
Елем, једног јутра сачекао ме испред учионице и тутнуо ми
у руке Независне новине, пресавијене на пола, у којима ми је
баш тих дана излазио циклус чланака у наставцима Креацијом
против зла. Из новина, које неспретно држах, испаде магне-
тофонска касета. Богумил је брзо подиже и, на његов осоран
начин, скоро брекну:
– Држи то, болан! – а онда блаже, али без осмеха, рече:
– Прочитао сам ти ово у Новинама. Добро ти је то. Преслушај

Поезија
02. 01. 2012
Љубица Милетић

Литургија у Jасеновцу

Мој народ има подземне градове,
Подземну браћу
На подземним пољима,
Подземне цркве, само до темеља,
Подземне школе са учитељима,
Подземни Талмуд,
Подземна Житија,
Подземље пуно дечјег вриска…

Мој народ има подземну престоницу
Везаних у смрти Срба, Јевреја…
Једним ножем покланих
Рабина, ђакона,
Калуђера и архијереја…

Мој народ над њима држи опело
У обе престонице,
И горе и доле,
И док се исти на исто спремају,
Мој отац за упокојене
Свету Литургију
Тихо поје…

Поезија
02. 01. 2012
Љубица Милетић

После пола века 1941–1991

Крст, тамјан, вино и хлеб…
Благослови, оче –
Гасне век.
Молитва над јамом,
Мртвима тек.
Помилуј, Боже –
Чили век.
Године у рупи
Тврдог камена,
Изнеле одоздо
Кост без имена.
Сахрани, опој
Оче, нас
И покри земљом
У сличан час.

Поезија
02. 01. 2012
Љубица Милетић

Стаза

Овуда су прошли трговци сезамом,
Јеретични богумили,
И неки чудно обучени старци
Носећи књиге под пазухом.
Овуда је ишао јантарни пут
Скамењену смолу носећи на југ.
Проносили су бибер и свилу
Добро опасани и сити,
Другачијих црта људи.
Овде су застајале пратње
Царева и понеког кнеза.
Тимарили се арапски ати.
Варио чај од слеза.

У хановима је било свега:
И злата, и мрва, и лоја,
проповедника добре ћуди
И у ризе скривених Лојола!
Некада су овуда прошли
И Авари, и Готи, и Скити,
Осташе друмови празни
Вековних путника сити.

Поезија
02. 01. 2012
Љубица Милетић

Тако је било господине

Господине, нас су ножевима, јатаганима
У пољима, на забранима. Нас су огњем
И узлима. У Цариграду, у Пешти…
Нас су железним иглама у око. Српом у кичму.
Нас су иноверним крстом. Сачмом. Нас су
Господине, везали, мењали, продавали, резали…
Нас су коњима одводили, мутним вировима приносили
Нас су заводили свилом и златом. Нас су
Богатом псовком кад нисмо хтели
Бити робом.
А ми смо ти, Господине, цркве зидали
Децу крстили, песме певали, ми смо ти
Крвав хлеб сејали. У плећку гледали
И молили далеког Бога да нас не одрине.
Да нас узнесе до себе у висине. Да нам
У вид светлост спусти! Да ни мртве, под крстом,
Не напусти. Ми смо ти, Господине, између звезда
Пут тражили док смо ово убого тле
Уместо водом, крвљу својом појили!

Ми смо ти, Господине, из праха на ноге стал
Сломљених ребара коње појахали.
Рањеном руком стегове носили. И понекад,
Само понекад, после свих бојева
На леђима мртвих, понеку чашу вина испил
Ми смо ти увек исти били. Вековима у слами
И слави! Вековима ни криви ни прави!
Сами себи последњу свећу палили.
И нисмо клели што је Богом дано,
Само смо име бранили, велмошко.

А било је и да смо боси на леду, голи на сунцу
Камен о врату носили и кад нисмо морали.
И стајали, стајали усправни
Док су нас сланом рибом варали и ускраћивали
Воду. Тада смо пловили у мрак.
Из њега опет у борбу за оно што смо сањали.
И опет су нас варали. И клели.
А ми смо узалудно дате удове дрвеним мењали
И нисмо стењали, чврсти у вери.
Само смо певали док смо умирали.
И ево, и данас певамо. Ми ти се, Господине,
Тешко мењамо. И они то знају.
Нас просто ни векови не сламају, код нас ти
Лажна знања кратко трају јер су нам кости
Пуне олова, и ножева, и главе пуне корова
Што изнад њих питомо расте.
Ми ти и поред свега са кровова не дирамо
Гнезда која нам свију, дошавши из далека,
Дивље ласте.

И памти ово, Господине, ово вековне ране
Из мене говоре… Ово мртви из мојих уста
О себи и прецима, нечуно зборе.
Ако неко негде помене ову земљу,
Хоћу да све знаш…

Страна 1 од 7

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Мила Фокас
Торонто

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2019