29.

Владика Артемије под жигом евроатланске инквизиције

Писмо подршке групе српских интелектуалаца епископу Артемију
Епархију рашко-призренску и косовско-метохијску су, од про-
грамираног декомпоновања Југославије 1991-1995. и циљног сата-
низовања српског народа, осудиле на смрт евроатлантска фаланга
и њихов војнополитички клон НАТО. Притисци за смену њеног
владике, господина др Артемија, и одређивање администратора
13. фебруара 2010.) од стране Светог архијерејског синода СПЦ за
Епархију рашко-призренску – испоручене су одлуке из Брисела и
Вашингтона. Америчким проглашавањем права шиптарској ма-
њини да на територији државе Србије прогласи област Косова и
Метохије својом државом (17. фебруара 2008.) и директивом ше-
фовима 22 државе ЕУ да то признају – окончава се употреба Шип-
тара у рушењу Југославије, које је и започело побуном “несрпских
Шиптара” а завршено геноцидним сатирањем “хрватских и бо-
санских Срба”.
Почетак процеса административне ликвидације рашко-при-
зренског епископа Артемија једногласно је прихваћен још 20. ма-
ја 2009. Приликом посете потпредседника САД Џозефа Бајдена
Србији (и Косову!) преосвештени владика се, наиме, успротивио
најављеној посети манастиру Високи Дечани и одбио да дâ свој
благослов за такву посету. Сматрао је недопуштеним да се дечан-
ска светиња третира америчком базом, попут Бондстила, што је
потпредседников гест јасно најављивао. Свети архијерејски сабор
СПЦ је, под притиском српске владе, “поништио ову одлуку епи-
скопа Артемија” јер је “у супротности са традиционалним хриш-
ћанским начелима гостољубља” српског народа (?). Сабор је том
приликом установио (ваљда увидом у “познато србофилство”
америчког потпредседника) да Бајденова посета “представља гест
добре воље”.
Кооперативни шеф српске државе и услужна српска влада из-
губили су из вида да су Шиптари од доласка међународних сна-
га мира 1999 на Косову и Метохији уништили 150 српских пра-
вославних светиња, а од тога највише на територији коју су кон-
тролисали Американци. Јавност је требало убедити да посетом
Дечанима (никако спаљеној Богородици Љевишкој, или срав-
њеној са земљом цркви у Ђаковици) амерички потпредседник
шаље “јасну поруку онима који би да и даље руше или присвајају
српске светиње”. То има толико везе са реалношћу колико би
имао папин гест, приликом могуће посети Србији, да уз знак по-
штовања жртава, 700000 уморених Срба од хрватских усташа
1941-45, оде да се поклони у Раковичком манастиру почившем
праведнику патријарху Павлу, уместо јасеновачким мученицима.
Непосредан повод за окончање административне ликвидације
владике Артемија уследио је одмах после 4. фебруара 2010, одно-
сно његовог учешћа на Сабору Срба у Косовској Митровици.
Скуп је би посвећен објави антисрпског плана Питера Фејта и
Хашима Тачија о “интеграцији северног дела Косова и Метохије”,
односно “косовских Срба”, то јест “успостављању закона и реда”
на сваком делу “територијалног интегритета Косова”. Сви учесни-
ци овог скупа одлучно су одбили овај пројекат шефа Међународне
цивилне канцеларије (МЦК) Питера Фејта, који у ствари спрово-
ди у дело Ахтисаријев план о независном Косову – иако га нису
прихватили ни Србија, нити Савет безбедности УН. Одбијањем
Фејтове иницијативе владика се нашао на супротној страни од
Атлантског савеза, будући да је генерални секретар НАТО Андерс
Фог Расмусен дао подршку Питеру Фејту. Тако су сатрапи начел-
не демократије и првоборци против мира у свету директно одго-
ворни за мешање у поредак српске цркве.
Према новинским извештајима, Свети архијерејски синод
СПЦ се одлучио на психолошки притисак на епископа Артемија,
не би ли га приволео да се повуче са трона и, у ту сврху, опроба-
ним и саветованим методом решио да преиспита финансијско
пословање епископије и духовно посрнуће у манастирима епи-
скопије. Према томе, Синод је решио да на притиске споља – по ко-
јима владика Артемије представља реметилачки фактор у “држа-
ви Косово” – одговори отварањем досијеа епископове одговорности.
Наиме, иза садашњих несугласица тињају синодске размири-
це са владиком још из 2005, када је епископ рашко-призренски
одбио да прихвати “Меморандум о разумевању”, који је потписан
између патријарха Павла, представника привремених институци-
ја самоуправе на Косову и представника Унмика. Тако су разли-
чите процене о гетоизираним Србима на Косову и Метохији
крајње поједностављено сведене на сукоб ауторитета (па и одлука
да у обновљене цркве господин др Артемије не поставља свеште-
нике). Владика је, међутим, остао на становишту да светиње не
могу да обнављају “они који су их рушили”, па се у истом смислу
противио да припадници Косовске полиције чувају српске мана-
стире, јер су баш они, као и међународне снаге, главни кривци за
дириговану шиптарску србофобију.
Одлука Синода да владику Артемија привремено лиши права
управљања епархијом (одређен је администратор до окончања
поступка пред Светим архијерејским сабором) – сасвим ће задо-
вољити трипартитну империју: САД – НАТО – ЕУ. За ову алијан-
су је важно да је епископ рашко-призренски лишен моћи управ-
љања и бриге над својом гетоизираном паством, а никако је ли
или није “ускраћен за епископска права и свештенодејство”, што
Синод истиче доказујући своју наводну независност у одлукама.
У том кључу списка жеља евроатлантске алијансе налази се од-
говор на питање о синодској ужурбаној процедури (уочи Великог
поста) и синхронизованој акцији само сат после завршетка седни-
це Светог синода (13. фебруара): епископској катедри, привремено
смештеној у манастиру Грачаница, укинуте су телефонске везе и
интернет, а службене и приватне просторије епископа Артемија
обијене су 13. Фебруара, иако је примопредаја докумената зака-
зана за наредни дан, недељу 14. фебруара. Најзад, остаје спорна и
одлука Синода да наметне администратора косовско-метохијској
епархији, обзиром да канони предвиђају инсталирање админи-
стратора на упражњеним епископијама (“удове епархије”).
Надамо се и очекујемо да, као у тренуцима молбеног зазивања
Светог духа, оци наше свете цркве (Свети архијерејски сабор)
имају снагу да и овом великом искушењу одговоре на исти на-
чин како су одговарали и оци отаца наших, земљом ходећи, а не-
бо додирујући. Није тешко препознати циљ оних који се већ две
деценије баве судбином српског православног народа. Произве-
дени случај владике Артемија евроатлантска котерија користи не
би ли ослабила позицију новог српског патријарха Г. Г. Иринеја,
односно показала преко синодалних одлука, колико је вредан
патријархов завет изречен на устоличењу 23. јануара 2010. у бео-
градској Саборној цркви (“А ми ако заборавимо Косово, забора-
виће и нас Косово”).
Штавише, нема никакве тајне у антисрпским намерама новог
европског и новог америчког поретка: после сатанизације, бомбар-
довања, стављања под надзор и разупирања свих институција
српског национа – треба извршити територијално сакаћење српске
државе. Тој казни примерити епископије СПЦ, јер су традицио-
налне епископалне границе и националне границе српске државе.
Понижавање владике Артемија је увод у поништавање Епар-
хије рашко-призренске и косовско-метохијске. Коначно, уз помоћ
политичког хришћанства, белосветски политички мафијаши, бан-
кократе и припадници расистичке и секташке културе очекују да
се на овом таласу догоди и раскол у СПЦ, да се догоди, у ствари,
бесповратни суноврат српског народа.
За потписнике овог отвореног писма, коначно, остаје тајна
зашто се Синод приклонио тоталитаристичком диктату трипар-
титне империје. Ако СПЦ није имала снаге да се одупре комуни-
стичком терору, од кога је жестоко страдала и донела одлуку “које
до тада није било у историји СПЦ”, односно разрешила еписко-
па Дионисија (Миливојевића) дужности епархијског архијереја
(1963.) – сада, у демократској Србији, СПЦ, несумњиво, није има-
ла разлога да подлегне притиску америчког и европског политич-
ког хришћанства. Поступак против рашко-призренског и косов-
ско-метохијског епископа Артемија само сведочи да СПЦ овим
чином лоше представља свој народ управо у Америци, “земљи
богате материјалне културе са израженим секуларизмом проте-
стантске верске оријентације”.
У души српског народа, ако о њојико брине, догодио се нај-
болнији крик и, на вредносном плану, тренутак спознаје најнижег
пастирско-интелектуалног нивоа представника “Мајке Цркве”.
Чланови Синода су својим поступком, у времену потпуног рас-
такања српског национа, заборавили да они нису само потомци
страдалне светосавске и светолазаревске цркве, већ да се морају
и владати као достојанствени преци припадника Српске цркве.
У Београду, о празнику Сретења Господњег
15. фебруар 2010.

Предраг Р. Драгић Кијук, књижевник
Милорад Ђурић, књижевник
Проф. др Вера Бојић, професор Универзитета
Проф. др Србољуб Живановић, директор Европског института за
проучавање древних Словена у Лондону
Љубица Милетић, књижевница
Ангелина Марковић, правник
Тиодор Росић, проф Универзитета и књижевник
Душко М. Петровић, књижевник
Владимир Димитријевић, књижевник
Проф. др Љубомир Протић
Др Марко С. Марковић, теолог и књижевник
Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић

Слични текстови


Живота Ивановић
Немачка и “њени” Хрвати

Удружење књижевника Црне Горе
Црна гора без чојства и јунаштва

Божин Јаневски
Порекло и значење етнонима Србин

Коментари

Оставите одговор

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Мила Фокас
Торонто

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2019