Један радостан дан

Док се разданило, Горан је већ био будан. Кувао је кафу. Правио
сендвиче. Сецкао салату и будио Драгану.
Младу и лепу. Витку. Привлачну. Која се мазно мешкољила
по кревету. Полако отварала очи. И спорим га покретима руку
дозивала себи.
Живели су у граду. Он је радио. Она још студирала.
Делили су стан. Кревет. Његов ауто и њене необуздане
изливе смеха.
Она је била безбрижна. Он задовољан.
И тог су се јутра спремали на кратак пут. До села Б. за викенд.
Водио ју је да упозна његове ( а и они њу ) и да је покаже.
Као некакав трофеј.
И радовао се. Узбуђивао. И једва дочекао да коначно стигну.
Изашао је из кола. Отворио капију. Упаркирао.
Док је керче лајало из дубине дворишта. Из куће истрчала мајка.
Отац. Баба. Сестре…
Млађа и старија. Млађа је још ишла у школу. Старија дошла
са децом ( онај њен ће, свакако, стићи на ручак ).
И сви су били узбуђени.
Грлили су га. Цмакали и погуривали у кућу. У којој га је до-
чекао деда.
Стар и ваздан достојанствен ( не би тај ни за ким и ни ради
кога потрчао ).
Којем је Горан пришао сав скрушен. Збуњен. Готово у правој
нелагоди.
Старац је седео у фотељи. Устао лако али не и живахно.
Пољубио унука. Стегао му руку.
Па му погледао преко рамена. И угледао Драгану. Која му се,
у опште, није допала.
А онда су сели за сто. И разговор је текао овим током:
– Па, Горане, чедо мајкино! Дај да те мајка види! Како си нас
изненадио! А што не рече да долазите? Да сам знала… Могла
сам, до сад, већ да спремим нешто. Да једете… Што волиш…
Погледај га само како се усукао! Једеш ли ти ишта, сине? Шта
једеш? Шта?! Сендвиче? Бурек и јогурт?! Благо мени…
– А што, снајка не кува? – умешала се баба.
– Ти да ћутиш! – забрунда деда. – Како само вреба… Као гуја!
Па кад зине, о’ма да уједе. Него, боље устај па у кујну. Што си
села ту? К’о да си позвана.
– Нека, мајка, само Ви седите! Ја ћу ‘вамо. Већ сам… – мајка

Горанова својој свекрви, разуме се. Док је ова севала погледом
некуд по патосу. Увређена. Ал’, оћутала је. Устала од стола. Па
изашла да, ко бајаги, храни кокошке.
– Него, Горане, казуј деди– жениш ли се или шта? Да пра-
вимо сватове? – деда је био љубопитљив. И загледао се у унука.
Што је, опет, вређало Драгану. Испало је као да се она ту ништа
не пита!
– Пааа…” – није стигао ни да се смисли, нит’ шта да каже,
деда га пресече. И уби у појам:
– Е, чим ти ту мени -ПА…– ништа од тога неће бити! Ама, то
се хоће или неће! Нема ту ПА! – деда је пуцао к’о из пушке, Дра-
гана киптела, а Горан покушавао да поправи утисак:
– Али, нисам тако мислио! Па, ми нисмо о томе ни разго-
варали!
– Добро, де, сине, ако и нисте– има времена! За то увек има
времен. Млади сте. Биће дана… – мајка је покушавала да изгла-
ди ствар а онда се и отац умешао.
– Него, Драгана, кажи нама, какав је овај наш Горан? Јел’
те слуша?
Драгана није знала шта да каже. Осећала се до крајности
глупо. И желела је, више од свега, да не буде ту где је:
– Слуша, кхм, слуша. Слуша… – једва је познала рођени
глас. У грлу ју је нешто загребало. Није знала куд’ би, па се за-
гледала у столњак.
А онда мајка изнела на сто кафу.
Горан је сипао шећер. Драгана му ћутала. Деда и отац разго-
варали о свињама. Млађа сестра гњавила мачку а старија уми-
ривала децу. У том је и баба ушла. Мајка, такође, села за сто. И
цела је породица била на окупу!