Књига бројева 2 и 3 | јесен - зима 2008/2009
Зоран Ђурић
Зелено дрво тисе јерусалимске
Неколико избораних лица
пресађују зелено дрво Тисе Јерусалимске
Нико не устаје да им покаже пут
ни да им покаже брдо
Нико не устаје
да им покаже Кулу
ни Небо
Ништа им нико не показује
Као восак жути људи иду
Пред њима икона слепог Стефана
црвени змај на ветру
Овде ће подићи манастир
Земљо црвене Тисе
Овде небо мирише
на Јерусалим
Зоран Ђурић
Јутро над високим Дечанима
Мирише небо
Гори икона слепог Стефана
из траве
као црвени пупољак
Људи изборане коже
као восак жутих лица
пресађују зелено дрво
Као замотуљак
под мишком носе
јерусалимско дрво
Небо
над Високим Дечанима
у јутро
као сумрак
исто мирише
Капље земља
широко
капље
Зоран Ђурић
Грачаница
Киша у манастирском дворишту
ситна као ћирилично писмо
пада по нашим главама
У Грачаници скривамо наше мокре главе
испод Исусових руку и руку јеванђелиста
Јована Матеја Марка и Луке
Десет светих руку са зидова грачанице
Стотину светлих прстију пролазе нам кроз косу
Када се прекрстимо
на излазу
и пољубимо стари манастирски зид
Сунце понесе наше очи у небо
Сунце светлије за хиљаду глава
Борис Рашовић
Празнина
Киша се љубила с асфалтом
отварајући старе празнине
вјештачки попуњена стицајем околности
Одједном сам се осјетио празним
у немилосрдним чељустима мегаполиса
док отворени балкон зјапи
на путу пољупца кише и асфалта.
Борис Рашовић
Историја се понавља
Рат је почео смрћу.
А и како другачије да почне рат?
Пуцањ је прекинуо свадбу
а своју мисију Стари Сват.
Симболично, уистину симболично,
к’о и све у овој земљи симбола.
Све што је било јадно и безлично,
сада је складно у наношењу бола.
Све је постало саставни дио метода:
новине, телевизија, радио звуци…
Још само да се употријеби вода
у овој пропагандној муци.
Када се не ратује на фронту,
ратују музичари, пјесници и писци…
Ништа ново на хоризонту,
само старих ратова отисци.
Све бљешти од погрдних назива
у овој земљи – мајци ругања.
Титула најбољег псовача
највише се цијени и најбоље плаћа.
Нико не мари за смрт
јер циљ оправдава средство.
Човјек је постао на ријечима шкрт
А на дјелу звијер огризла у звјерству.
Не знам како ће завршити рат.
А можда нећу ни дознати.
Ако некада будем Стари Сват,
Историја ће се поновити.
Јадранка Марковић
Рађање свјетла
Да л’ сада?
У дане
Кад дивљи вјетар тамани свице,
док тужно куца уплакано срце
над хумком,
животом,
цвијећем што вене;
кад су заборављене златне успомене
и кад све тамни у бездану тишине?
Да. Сада.
Уз огњиште срца и јеку прошлости,
свирале прољећа, сунца и цвијећа
кидају сатруле плодове глупости,
а свјетлост изнутра нараста све већа,
уз коју ријеч,
осмјех пријатељски.
Јадранка Марковић
Жена
Жање ексере
кроз живот цијели
њежност пружа.
Тврда к’о камен мермерни,
блага к’о мирис ружа
у прољеће кад све озелени.
Извор живота
и меда,
сунца, мјесеца и звијезда;
све оно што оплемењује
и што љубав треба.
Кроз живот тече
Јутро,
обданица
и вече.
А ноћ кад дође,
она снагу из срца прими
па тмину у снопове скупи,
у скривене одаје душе одложи,
гдеје се горчина невидно њише,
гдје се у тмини
ноћна тмуша таложи.
Њена су свитања брава на одаје таме.
Тад бијеле руке као рој пчела по цио дан…
А некад драго раме
уздрма јој срца сан.
Жена је пламени камен
и извор сунца
и чаша отрова и меда.
У свакој исконски помен,
у свакој топло срце куца,
у свакој све оно
што љубав, топлину и њежност
даје и треба.
Маја Адам
Један радостан дан
Док се разданило, Горан је већ био будан. Кувао је кафу. Правио
сендвиче. Сецкао салату и будио Драгану.
Младу и лепу. Витку. Привлачну. Која се мазно мешкољила
по кревету. Полако отварала очи. И спорим га покретима руку
дозивала себи.
Живели су у граду. Он је радио. Она још студирала.
Делили су стан. Кревет. Његов ауто и њене необуздане
изливе смеха.
Она је била безбрижна. Он задовољан.
И тог су се јутра спремали на кратак пут. До села Б. за викенд.
Водио ју је да упозна његове ( а и они њу ) и да је покаже.
Као некакав трофеј.
И радовао се. Узбуђивао. И једва дочекао да коначно стигну.
Изашао је из кола. Отворио капију. Упаркирао.
Док је керче лајало из дубине дворишта. Из куће истрчала мајка.
Отац. Баба. Сестре…
Млађа и старија. Млађа је још ишла у школу. Старија дошла
са децом ( онај њен ће, свакако, стићи на ручак ).
И сви су били узбуђени.
Грлили су га. Цмакали и погуривали у кућу. У којој га је до-
чекао деда.
Стар и ваздан достојанствен ( не би тај ни за ким и ни ради
кога потрчао ).
Којем је Горан пришао сав скрушен. Збуњен. Готово у правој
нелагоди.
Старац је седео у фотељи. Устао лако али не и живахно.
Пољубио унука. Стегао му руку.
Па му погледао преко рамена. И угледао Драгану. Која му се,
у опште, није допала.
А онда су сели за сто. И разговор је текао овим током:
– Па, Горане, чедо мајкино! Дај да те мајка види! Како си нас
изненадио! А што не рече да долазите? Да сам знала… Могла
сам, до сад, већ да спремим нешто. Да једете… Што волиш…
Погледај га само како се усукао! Једеш ли ти ишта, сине? Шта
једеш? Шта?! Сендвиче? Бурек и јогурт?! Благо мени…
– А што, снајка не кува? – умешала се баба.
– Ти да ћутиш! – забрунда деда. – Како само вреба… Као гуја!
Па кад зине, о’ма да уједе. Него, боље устај па у кујну. Што си
села ту? К’о да си позвана.
– Нека, мајка, само Ви седите! Ја ћу ‘вамо. Већ сам… – мајка
Горанова својој свекрви, разуме се. Док је ова севала погледом
некуд по патосу. Увређена. Ал’, оћутала је. Устала од стола. Па
изашла да, ко бајаги, храни кокошке.
– Него, Горане, казуј деди– жениш ли се или шта? Да пра-
вимо сватове? – деда је био љубопитљив. И загледао се у унука.
Што је, опет, вређало Драгану. Испало је као да се она ту ништа
не пита!
– Пааа…” – није стигао ни да се смисли, нит’ шта да каже,
деда га пресече. И уби у појам:
– Е, чим ти ту мени -ПА…– ништа од тога неће бити! Ама, то
се хоће или неће! Нема ту ПА! – деда је пуцао к’о из пушке, Дра-
гана киптела, а Горан покушавао да поправи утисак:
– Али, нисам тако мислио! Па, ми нисмо о томе ни разго-
варали!
– Добро, де, сине, ако и нисте– има времена! За то увек има
времен. Млади сте. Биће дана… – мајка је покушавала да изгла-
ди ствар а онда се и отац умешао.
– Него, Драгана, кажи нама, какав је овај наш Горан? Јел’
те слуша?
Драгана није знала шта да каже. Осећала се до крајности
глупо. И желела је, више од свега, да не буде ту где је:
– Слуша, кхм, слуша. Слуша… – једва је познала рођени
глас. У грлу ју је нешто загребало. Није знала куд’ би, па се за-
гледала у столњак.
А онда мајка изнела на сто кафу.
Горан је сипао шећер. Драгана му ћутала. Деда и отац разго-
варали о свињама. Млађа сестра гњавила мачку а старија уми-
ривала децу. У том је и баба ушла. Мајка, такође, села за сто. И
цела је породица била на окупу!
Татјана Ђурић
На крилу беле птице
Велико ишчекивање непознатог изазова наливало јој је нове сузе
у очи. Помешана осећања наде, страха и радости због остварења
дугогодишње жеље, начинили су од ње плачљивицу што није
била ни као девојчица.
Када су сви ужурбано изашли из примирене беле птице, она
је још увек седела на њеном крилу, згрчена и промрзла. Увучене
главе у рамена и широм отворених очију, кроз мали прозор гле-
дала је спољашњи тако велики свет, осунчан љубичастим бојама
јесењег сунца. Неки други осмеси, некакви другачији кораци,
непознат разговор на познатом језику – читава збрка у очима
и ушима, успоравали су јој ход и скраћивали корак. Делићем
свесног, кога још није ухватила паника, смиривала је себе,
враћала ход у равнотежу и дисање у нормалу, али је срце и даље
јако тукло и разбијало сваку хармонију. Његов неравномерни
туп-туп ход је слао звук у уши на чистом српском: Шта-ћеш-ти-
ов-де? И-ди-ку-ћи-од-мах!
И све у круг. Питање. Наредба. Опет питање. Опет наредба…
Нигде није лепо као код куће! Знала је она то и пре него што
је закорачила из великог дворишта породичне куће у црвени
такси, и пре него што је са чикашког аеродрома закорачила у
љубичасте боје новог годишњег доба свог оствареног сна.
Заиста, нигде није лепо као код куће. Толико нежних снова
о топлини породичног дома одсањала је свих оних валовитих
дана крај језера Мичиген, током дугих шетњи када ветар мрси
мисли уместо да их развејава. У шаренилу шопинг центра, на
крају Мичиген авеније…
Или на почетку?…Онај тамо крај, други крај прекрасне
авеније је-гробље, мирно и тихо, сетно и баш погодно за одмор
уморних ногу после базања по бутицима који лицемерно копају
по џеповима и љубазно сакупљају металне капи зноја и одрицања
минуле радне недеље. Овај други крај Мичиген авеније сакупља
капљице суза, преузима терет са душе и све их развејава шумом
јесењег лишћа изнад главе, испод ногу…
Иако свесна тога да нигде није лепо као код куће, опет је
осећала ону страшну панику у желуцу. Опет је желела да јој
крила беле птице буду уточиште, да црвени такси има замагљене
прозоре који ће сакрити њене сузе, да град буде бучан и узаврео
и не чује лудо куцање преплашеног срца…
Сањала је мајку испред капије. Чека. Руке су јој у крилу,
мирне, поглед је закован негде у даљину, али један нерв на
