Јелена Шаула
Крочих кроз грање светлуцаво
Крочих много пута – траг опет зауставља
Мене госта крај пуне земаљске трпезе
Видех ђаконије што живот не понавља
Двапут пред истог госта не изнесе.
Ал’ крочих да такнем грање светлуцаво
Између земље и неба другачија биља
Од праха самих звезда цвеће искричаво
Појено водом зеље у већа изобиља.
Па ипак видех бледе ликове у трави
Обесхрабрене које ход брзо заустави
Уроњеног чела у земљу хладну.
О да су застали да барем погледају
Пут цветова неба да очи разлистају
Пре него семенкама кроз земљу пропадну.
Коментари