Књига бројева 2 и 3 |  јесен - зима 2008/2009

Поезија
02. 01. 2012
Љубица Милетић

Литургија у Jасеновцу

Мој народ има подземне градове,
Подземну браћу
На подземним пољима,
Подземне цркве, само до темеља,
Подземне школе са учитељима,
Подземни Талмуд,
Подземна Житија,
Подземље пуно дечјег вриска…

Мој народ има подземну престоницу
Везаних у смрти Срба, Јевреја…
Једним ножем покланих
Рабина, ђакона,
Калуђера и архијереја…

Мој народ над њима држи опело
У обе престонице,
И горе и доле,
И док се исти на исто спремају,
Мој отац за упокојене
Свету Литургију
Тихо поје…

Поезија
02. 01. 2012
Љубица Милетић

После пола века 1941–1991

Крст, тамјан, вино и хлеб…
Благослови, оче –
Гасне век.
Молитва над јамом,
Мртвима тек.
Помилуј, Боже –
Чили век.
Године у рупи
Тврдог камена,
Изнеле одоздо
Кост без имена.
Сахрани, опој
Оче, нас
И покри земљом
У сличан час.

Поезија
02. 01. 2012
Љубица Милетић

Стаза

Овуда су прошли трговци сезамом,
Јеретични богумили,
И неки чудно обучени старци
Носећи књиге под пазухом.
Овуда је ишао јантарни пут
Скамењену смолу носећи на југ.
Проносили су бибер и свилу
Добро опасани и сити,
Другачијих црта људи.
Овде су застајале пратње
Царева и понеког кнеза.
Тимарили се арапски ати.
Варио чај од слеза.

У хановима је било свега:
И злата, и мрва, и лоја,
проповедника добре ћуди
И у ризе скривених Лојола!
Некада су овуда прошли
И Авари, и Готи, и Скити,
Осташе друмови празни
Вековних путника сити.

Поезија
02. 01. 2012
Љубица Милетић

Тако је било господине

Господине, нас су ножевима, јатаганима
У пољима, на забранима. Нас су огњем
И узлима. У Цариграду, у Пешти…
Нас су железним иглама у око. Српом у кичму.
Нас су иноверним крстом. Сачмом. Нас су
Господине, везали, мењали, продавали, резали…
Нас су коњима одводили, мутним вировима приносили
Нас су заводили свилом и златом. Нас су
Богатом псовком кад нисмо хтели
Бити робом.
А ми смо ти, Господине, цркве зидали
Децу крстили, песме певали, ми смо ти
Крвав хлеб сејали. У плећку гледали
И молили далеког Бога да нас не одрине.
Да нас узнесе до себе у висине. Да нам
У вид светлост спусти! Да ни мртве, под крстом,
Не напусти. Ми смо ти, Господине, између звезда
Пут тражили док смо ово убого тле
Уместо водом, крвљу својом појили!

Ми смо ти, Господине, из праха на ноге стал
Сломљених ребара коње појахали.
Рањеном руком стегове носили. И понекад,
Само понекад, после свих бојева
На леђима мртвих, понеку чашу вина испил
Ми смо ти увек исти били. Вековима у слами
И слави! Вековима ни криви ни прави!
Сами себи последњу свећу палили.
И нисмо клели што је Богом дано,
Само смо име бранили, велмошко.

А било је и да смо боси на леду, голи на сунцу
Камен о врату носили и кад нисмо морали.
И стајали, стајали усправни
Док су нас сланом рибом варали и ускраћивали
Воду. Тада смо пловили у мрак.
Из њега опет у борбу за оно што смо сањали.
И опет су нас варали. И клели.
А ми смо узалудно дате удове дрвеним мењали
И нисмо стењали, чврсти у вери.
Само смо певали док смо умирали.
И ево, и данас певамо. Ми ти се, Господине,
Тешко мењамо. И они то знају.
Нас просто ни векови не сламају, код нас ти
Лажна знања кратко трају јер су нам кости
Пуне олова, и ножева, и главе пуне корова
Што изнад њих питомо расте.
Ми ти и поред свега са кровова не дирамо
Гнезда која нам свију, дошавши из далека,
Дивље ласте.

И памти ово, Господине, ово вековне ране
Из мене говоре… Ово мртви из мојих уста
О себи и прецима, нечуно зборе.
Ако неко негде помене ову земљу,
Хоћу да све знаш…

Поезија
02. 01. 2012
Љубица Милетић

И још нешто господине

И да ти још нешто кажем, Господине.
Ако нас неко негде помене, не мораш баш
Да нас браниш и хвалиш, није за хвалу све.
Али, Господине, реци! И кад су о кост ударали
Меци, нисмо падали све док је било крви у венама.
Радовали смо се слободној слободи, домовима
Деци и женама што као свеће на прагу стоје
На рат привикле.
Радовали смо се шљивицима и свадбама
И додолама што призивају воду…
О мобама, и прелима, стајаћим оделима
Што се за недељу у сандуку чувају
И кад празник дође побожно из њега ваде.
Радовали смо се сваком ко нам мирно дође,
Ко дође као сваки други гост на славу,
И ето, ако неко негде ову земљу помене,
Хоћу да све знаш, не мораш баш да је браниш
И хвалиш, али бар ово хоћу да знаш.

Поезија
02. 01. 2012
Бранимир Нешић

Стотина за све

Да ли знаш где је брдо
Стотину храстова
Стотина за све
Видиш ли, брате
Стотину храстова
На брду голготном
Видиш ли, брате
Храстове столетне
Што рођени су
Из земље, на земљи, у земљи
Што рођени су из савести твоје
Што рођени су када си осетио грех
Што рођени су из муке и сузе твоје
Видиш ли, брате
Стотину је храстова никло
Пружених руку
Приклоњене главе
Уздигнута чела
С миром Господњим
Вечним
Стотину је храстова никло

На брду су
Горе
Поглед пружи
И прогледај
Како се сунце кроз њих светли
Док громови и муње туку
Како питка река кроз њих жубори
А ватра блажена
Децу твоју греје
На брду
Они живе
Носе и подносе
На брду

Стотина за све
Да ли знаш где је брдо
Стотину храстова
Храстова за све

Поезија
02. 01. 2012
Бранимир Нешић

Колац

Зарио сам колац у земљу
Да победим ђавла проклетог
Који хтеде да ме баца
Кроз руке погане
Зарио сам колац у земљу
Да крст свој истешем
Да бих образ сачувао
И мученички га носио
Зарио сам колац у земљу
Да бих ти рекао
Дотле је моје
Дотле смеш и дотле ти дајем
Човече!
Зарио сам колац!
У земљу, Човече!

Поезија
02. 01. 2012
Бранимир Нешић

Једно да будемо

Родила ме земља
Из руку твојих
Да се наједем
Носила ме вода
У сузу твоју
Да се напијем
Родила ме ватра
С ногу твојих
Да заиграм
Носио ме ветар
На крила твоја
Да запевам
Створио ме Бог
Кад и тебе сатвори
једно да будемо

Поезија
02. 01. 2012
Бранимир Нешић

Четири ветра

Када те ударе четири ветра
Са свих страна овога света
И када ти кажу без речи да ниси
Изударан ветровима
Када више не знаш ни ко си
Наговори других да будеш што си
Самољубље не даје учитеља
И ти се претвараш у њих
Када ти пљуну у извор
Управо они који извор творе
Када ти о скромности зборе
Они који у оку ти убијају боје

Постоји место спознаје твоје
Не било чије, већ само твоје
Где чедо мало на крилима спава
Ту почиње живот и престаје слава
Ту ветрови са свих страна стоје
Олује ћуте а громови копне
У смирењу љубав се рађа
То моје је гнездо, само гнездо моје

Page 1 of 3

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2024