Крст, тамјан, вино и хлеб…
Благослови, оче –
Гасне век.
Молитва над јамом,
Мртвима тек.
Помилуј, Боже –
Чили век.
Године у рупи
Тврдог камена,
Изнеле одоздо
Кост без имена.
Сахрани, опој
Оче, нас
И покри земљом
У сличан час.

Овуда су прошли трговци сезамом,
Јеретични богумили,
И неки чудно обучени старци
Носећи књиге под пазухом.
Овуда је ишао јантарни пут
Скамењену смолу носећи на југ.
Проносили су бибер и свилу
Добро опасани и сити,
Другачијих црта људи.
Овде су застајале пратње
Царева и понеког кнеза.
Тимарили се арапски ати.
Варио чај од слеза.

У хановима је било свега:
И злата, и мрва, и лоја,
проповедника добре ћуди
И у ризе скривених Лојола!
Некада су овуда прошли
И Авари, и Готи, и Скити,
Осташе друмови празни
Вековних путника сити.

Господине, нас су ножевима, јатаганима
У пољима, на забранима. Нас су огњем
И узлима. У Цариграду, у Пешти…
Нас су железним иглама у око. Српом у кичму.
Нас су иноверним крстом. Сачмом. Нас су
Господине, везали, мењали, продавали, резали…
Нас су коњима одводили, мутним вировима приносили
Нас су заводили свилом и златом. Нас су
Богатом псовком кад нисмо хтели
Бити робом.
А ми смо ти, Господине, цркве зидали
Децу крстили, песме певали, ми смо ти
Крвав хлеб сејали. У плећку гледали
И молили далеког Бога да нас не одрине.
Да нас узнесе до себе у висине. Да нам
У вид светлост спусти! Да ни мртве, под крстом,
Не напусти. Ми смо ти, Господине, између звезда
Пут тражили док смо ово убого тле
Уместо водом, крвљу својом појили!

Ми смо ти, Господине, из праха на ноге стал
Сломљених ребара коње појахали.
Рањеном руком стегове носили. И понекад,
Само понекад, после свих бојева
На леђима мртвих, понеку чашу вина испил
Ми смо ти увек исти били. Вековима у слами
И слави! Вековима ни криви ни прави!
Сами себи последњу свећу палили.
И нисмо клели што је Богом дано,
Само смо име бранили, велмошко.

А било је и да смо боси на леду, голи на сунцу
Камен о врату носили и кад нисмо морали.
И стајали, стајали усправни
Док су нас сланом рибом варали и ускраћивали
Воду. Тада смо пловили у мрак.
Из њега опет у борбу за оно што смо сањали.
И опет су нас варали. И клели.
А ми смо узалудно дате удове дрвеним мењали
И нисмо стењали, чврсти у вери.
Само смо певали док смо умирали.
И ево, и данас певамо. Ми ти се, Господине,
Тешко мењамо. И они то знају.
Нас просто ни векови не сламају, код нас ти
Лажна знања кратко трају јер су нам кости
Пуне олова, и ножева, и главе пуне корова
Што изнад њих питомо расте.
Ми ти и поред свега са кровова не дирамо
Гнезда која нам свију, дошавши из далека,
Дивље ласте.

И памти ово, Господине, ово вековне ране
Из мене говоре… Ово мртви из мојих уста
О себи и прецима, нечуно зборе.
Ако неко негде помене ову земљу,
Хоћу да све знаш…

И да ти још нешто кажем, Господине.
Ако нас неко негде помене, не мораш баш
Да нас браниш и хвалиш, није за хвалу све.
Али, Господине, реци! И кад су о кост ударали
Меци, нисмо падали све док је било крви у венама.
Радовали смо се слободној слободи, домовима
Деци и женама што као свеће на прагу стоје
На рат привикле.
Радовали смо се шљивицима и свадбама
И додолама што призивају воду…
О мобама, и прелима, стајаћим оделима
Што се за недељу у сандуку чувају
И кад празник дође побожно из њега ваде.
Радовали смо се сваком ко нам мирно дође,
Ко дође као сваки други гост на славу,
И ето, ако неко негде ову земљу помене,
Хоћу да све знаш, не мораш баш да је браниш
И хвалиш, али бар ово хоћу да знаш.