О причи и причању

У извршавању својих високих задатака, Нобелов комитет Шведске
академије решио је овог пута да писца једне, као што се каже, мале
земље одликује Нобеловом наградом која, мерена међународним
размерама, значи високо признање. Нека ми је допуштено да, при-
мајући то признање, кажем неколико речи о тој земљи и додам не-
колико општих разматрања у вези са приповедачким делом које сте
изволели наградити.
Моја домовина је заиста “мала земља међу световима”, како је
рекао један наш писац, и то је земља која у брзим етапама, по цену
великих жртава и изузетних напора, настоји да на свим подруч-
јима, па и на културном, надокнади оно што јој је необично бурна
и тешка прошлост ускратила. Својим признањем ви сте бацили
сноп светлости на књижевност те земље и тако привукли пажњу
света на њене културне напоре, и то управо у време кад је наша књи-
жевност низом нових имена и оригиналних дела почела да проди-
ре у свет, у оправданој тежњи да светској књижевности и она да
свој одговарајући прилог. Ваше признање једном од књижевника
те земље значи несумњиво охрабрење том продирању. Стога нас
оно обавезује на захвалност, и ја сам срећан што вам у овом тре-
нутку и са овог места, не само у своје име него и у име књижевно-
сти којој припадам, могу ту захвалност једноставно али искрено
да изразим.
Нешто тежи и сложенији је други део мог задатка: да кажем не-
колико речи у вези са приповедачким делом писца коме сте ука-
зали част својом наградом.
Али кад је у питању писац и његово дело, зар не изгледа пома-
ло као неправда да се од оног који је створио неко уметничко де-
ло, поред тога што нам је дао своју креацију, дакле део себе, оче-
кује да каже нешто и о себи и о том делу? Има нас који смо више
склони да на творце уметничких дела гледамо било као на неме,
одсутне савременике, било као на славне покојнике, и који смо
мишљења да је говор уметничких дела чистији и јаснији ако се не
меша са живим гласом његовог ствараоца. Такво схватање није ни
усамљено ни ново. Још Монтескије је тврдио да “писци нису добре
судије својих дела”. Са дивљењем и разумевањем сам некад про-
читао Гетеово правило: “Уметниково је да ствара а не да говори!”
Као што сам много година доцније са узбуђењем наишао на исту
мисао, сјајно изражену, код непрежаљеног Албера Камија.
Стога бих желео да тежиште овог кратког излагања поставим,
као што је по мом мишљењу право и умесно, на разматрање о причи