О причи и причању

и причању уопште. На хиљаду разних језика, у најразноличнијим
условима живота, из века у век, од древних патријархалних при-
чања у колибама, поред ватре, па све до дела модерних припове-
дача која излазе у овом тренутку из издавачких кућа у великим
светским центрима, испреда се прича о судбини човековој, коју
без краја и прекида причају људи људима. Начин и облици тога
причања мењају се са временом и приликама, али потреба за при-
чом и причањем остаје, а прича тече и даље и причању краја нема.
Тако нам понекад изгледа да човечанство од првог блеска свести,
кроз векове прича само себи, у милион варијаната, упоредо са да-
хом својих плућа и ритмом свога била, стално исту причу. А та
прича као да жели, попут причања легендарне Шехерезаде, да за-
вара крвника да одложи неминовност трагичног удеса који нам
прети, и продужи илузију живота и трајања. Или можда припо-
ведач својим делом треба да помогне човеку да се нађе и снађе?
Можда је његов позив да говори у име свих оних који нису умели
или, оборени пре времена од живота-крвника, нису стигли да се
изразе? Или то приповедач можда прича сам себи своју причу,
као дете које пева у мраку да би заварало свој страх? Или је циљ
тог причања да нам осветли, бар мало, тамне путеве на које нас
често живот баца, и да нам о том животу, који живимо али који
не видимо и не разумемо увек, каже нешто више него што ми, у
својој слабости, можемо да сазнамо и схватимо; тако да често тек
из речи доброг приповедача сазнамо шта смо учинили а шта про-
пустили, шта би требало чинити а шта не. Можда је у тим при-
чањима, усменим и писменим, и садржана права историја човечан-
ства, и можда би се из њих бар могао наслутити, ако не сазнати
смисао те историје. И то без обзира на то да ли обрађује прошлост
или садашњост.
Кад је реч о приповедању које има за предмет прошлост, треба
напоменути да има схватања према којима би писати о прошло-
сти требало да значи пренебрегнути садашњицу и донекле окре-
нути леђа животу. Мислим да се писци историјских приповедака
и романа не би сложили са тим и да би пре били склони да при-
знају да сами стварно и не знају како ни када се пребацују из оног
што се зове садашњост, у оно што сматрамо прошлошћу, да са ла-
коћом као у сну, прелазе прагове столећа. Најпосле, зар се у прош-
лости као и у садашњости не суочавамо са сличним појавама и ис-
тим проблемима? Бити човек, рођен без свог знање и без своје во-
ље, бачен у океан постојања. Морати пливати. Постојати. Носити
идентитет. Издржати атмосферски притисак свега око себе, све
сударе, непредвидљиве и непредвиђене поступке своје и туђе,
који понајчешће нису по мери наших снага. А поврх свега, треба
још издржати своју мисао о свему томе. Укратко: бити човек.
Тако, и с оне стране црте која произвољно дели прошлост од
садашњости писац сусреће ту исту човекову судбину коју он мора
уочити и што боље разумети, поистоветити се са њом, и својим да-
хом и својом крвљу је грејати, док не постане живо ткање приче