Иво Андрић
О причи и причању
коју он жели да саопшти читаоцима, и то што лепше, што једно-
ставније, и што убедљивије.
Како да се то постигне, којим начином и којим путевима? Је-
дни то постижу слободним и неограниченим размахом маште
други дугим и пажљивим проучавањем историјских података и
друштвених појава, једни понирањем у суштину и смисао мину-
лих епоха, а други са каприциозном и веселом лакоћом као онај
плодни француски романсијер који је говорио: “Шта је историја?
Клин о који ја вешам своје романе.” Укратко сто начина и путева
може постојати којима писац долази до свога дела, али једино
што је важно и пресудно, то је дело само.
Писац историјских романа могао би на своје дело да стави као
натпис и као једино објашњење свега, и то свима и једном заувек,
древне речи: “Cogitivi dies antiquos et annos aeteornos in mente habui.”
(Размишљао сам о древним данима и сећао се година вечности).
Па и без икаквог натписа, његово дело као такво говори то исто.
Али, на крају крајева, све су то питања технике, методе, оби-
чаја. Све је то мање или више занимљива игра духа поводом јед-
ног дела и око њега. Није уопште толико важно да ли један при-
поведач описује садашњост или прошлост, или се смело залеће у
будућност; оно што је при том главно, то је дух којим је надахнута
његова прича, она основна порука коју људима казује његово дело.
А о томе, наравно, нема и не може бити прописа ни правила. Свак
прича своју причу по својој унутарњој потреби, по мери својих на-
слеђених или стечених склоности и схватања и снази својих изра-
жајних могућности; свак сноси моралну одговорност за оно што
прича, и сваког треба пустити да слободно прича. Али допуште-
но је, мислим, на крају пожелети да прича коју данашњи припове-
дач прича људима свога времена, без обзира на њен облик и њену
тему, не буде ни затрована мржњом ни заглушена грмљавином
убилачког оружја, него што је могуће више покретана љубављу и
вођена ширином и ведрином слободног људског духа. Јер, при-
поведач и његово дело не служе ничем ако на један или на други
начин не служе човеку и човечности. То је оно што је битно. И то
је оно што сам сматрао за добро да истакнем у овом свом кратком
пригодном разматрању које ћу, ако ми допустите, завршити као
што сам и почео: са изразом дубоке и искрене захвалности.

Коментари