Радомир Путниковић
Последња басна
Посла папагај електронском поштом писмо свом пајташу, слону,
с којим је много година тезгарио по циркусима Европе. Заједно су
наступали у неколико тачака од којих је најпопуларнија код пуб-
лике била она у којој би га слон подигао на врху сурле изнад главе,
а он закрештао тако да се орило испод шатре: “Церекате се будале,
а једног дана ћете поцркати! Поцр-ка-ти! Поцр-ка-ти!” Пошто је
напустио циркус, слон је још неко време позирао у рекламним фил-
мовима, у неколико фирми за оглашавање, а после се вратио у
Африку зато што му клима није више пријала у Европи. Папагај је
пак остао код директора циркуса, смејући се газди иза леђа кад
год би изашао из куће, зато што се и поред година кад свако иде у
пензију, сваке вечери клањао до земље, као предани капиталиста,
не би ли очарао публику, навео оне који још нису купили про-
грам, да га после представе купе. Најсрећнији час у току дана за
њега је био онај кад је после представе пребројавао и слагао нов-
чанице на гомилу. Звао је газду “Изелица”. Овај му је ујутру давао
седамнаест семенки сунцокрета, а увече пола банане, ни мање ни
више сваког дана.
“Пишем ти”, стајало је у писму, “да је Радомир Путниковић
умро. То је”, да те подсетим, онај писац који је о теби и мени гово-
рио у баснама. Толико је био нападан да нас није само стављао у
приче за децу – што би му се још могло опростити, већ нас је по-
влачио по својој сатири. Помисли, у једној басни је писао да се ја
плашим мрака! Тачно је, понекад вриштим од страха кад у Поли-
тици или Дејли Телеграфу прочитам какви медиокритети одлучу-
ју о нашем свету. То нема никакве везе с мраком – ти знаш какав
смо урнебес правили код публике на вечерњим представама!
Мене је често помињао кад је говорио о политичарима који понав-
љају себе, држе празне говоре, бесконачно трабуњају. Увредио ме
је до срца!
Какве везе ја имам с њима? Ја кад говорим, бар никад не лажем.
А политичари не само да лажу, већ перфидно лажу. То је данас по-
стала уметност.
Р. П. је и тебе стављао у своја писанија, не једанпут. Ценио је
твоју проницљивост и способност памћења, али те је поредио с
говорницима на Конференцији за мир и развој, у Скупштини, у
разним комитетима и подкомитетима, који кад започну дискусију
о неком предмету, после не знају како из ње да изађу. За ове је го-
ворио да су као слон у радњи с порцеланом – уђу у њу, а не знају
како из ње да изађу. Нема животиње коју није поменуо у својим
Pages: [ 1 ] [ 2 ]

Коментари