Кустос Мезезија бележи

– Кустосе Мезезија, неће ли се Вашој причи о словенским кнезовима и византијским царевима обрадовати данас сви сепаратисти у овој, ионако непостојећој, земљи Југославији?
– Богумиле, сине, не пишем ја историју ни о словенским ни о византијским кнезовима и царевима, већ покушавам ухватити потргане трагове по Балкану мојих веселих Мезезија. А то, да ли ће се неко обрадовати овоме или ономе, а други, можда, наљутити због тог истог, није моја брига. Historia magistra vite est.
– Хоћете да кажете да нас она учи да ће и ови наши данашњи кнезови поцркати ко Самуило.
– Ништа ја нећу рећи што није речено. Господња је задња.
Шта ћу? Нема ми друге. Боље је и читати ову кустосову историју него кркачити каменчине „из одаја горњих у одаје доње”.
„Посланство зетског кнеза Јована Владимира Василију Другом у Цариград, по коме му поручује да покорно и с вером у Бога и Цара приступа војном савезу против Самуиловог устанка на Балкану. Посланство је предводио капетан Мезезија, један од оне гране што утеко у Котор. То посланство заробише арабљански гусари који су већ били запосели Крит. Док се они некако откупише уз помоћ богатих јерменских породица на том острву, посланство задоцни с јављањем Цару о Јовановој верности. Стиже у Цариград тек у лето, а василевс Василије је још рано с пролећа кренуо војску кроз Трајанова врата. У повратку, посланство се задржа у Драчу, на двору капетановог рођака Дуке Мезезије, драчког кнеза. Све што сам могао наћи код српских, латинских, бугарских и руских византолога наводило ме је на закључак да је овај драчки кнез потомак оних сиракушких Мезезија који су кренули у бежанију на исток. Има помена да су неки од њих заузимали високе положаје у теми Дирахион.
Зетски кнез Јован Владимир покушавао је годинама отргнути ову најјужнију српску земљу од византијске власти. Ступањем у војни савез с Византијом у походу против Самуиловог устанка хтио је одобровољити василевса Василија Другог како би му опростио ранију непослушност, а у Бугарина, српски кнез ионако није имао веру. Тиме је само још више ражестио балканског самодршца Самуила. Кренуо је с великом војском на Зету, припојио је Другом бугарском царству, а Јована заточио. Е, ту су му се нашли онај његов изасланик Мезезија и његов домаћин у Драчу ’кнез Јерменин’, како га у византијским списима само спомињу. Они ће се некако приближити Самуилу Жестоком. Узеше му велико злато, а Драч предадоше без борбе. Из заточења у Преспи кнез Владимир ступи у везу некако с драчким кнезом Јерменином, који га откупи оним истим Самуиловим златом. Још наговори Самуила да зетског кнеза родбински веже за своје царство. Тако ће придобити и друге српске кнезове и њихове земље са северног залеђа. Мора да су которски и драчки Мезезије били вјешти дипломати када су могли утицати на самовољног Самуила да да свом сужњу за жену рођену сестру Теодору, која на вјенчању узе српско име Косара. Самуило вазалу, свом зету, враћа на управу Зету. Истовремено, Самуило поставља капетана Мезезију из Котора за стратега западних покрајина, који ће му царство проширити све до Задра и Сигета. При повратку из боја с Крватима, рањени кнез драчки, Дука Јерменин, опорављао се читаву зиму на зетском двору. Неговла га је сестра Јована Владимира, коју ће, по оздрављењу, он оженити и повести у Драч. Тако је започела братска љубав међу зетским и драчким двором, првином, а другошћу међу црногорским и арнаутским дворовима, све док ту љубав не поквари арнаутска превера у ислам и претерана ревност турским падишасима. Трећошћу, њихова љубав прерасте у мржњу откако нововеки Арнаути у превери, увек уз најаче (Отоманско царство, Аустроугарска, Совјетски Савез, Народна Република Кина, Сједињене Америчке Државе), прегоше да преотму све бивше братске дворове и кнежевине на Балкану.
Драчком кнежићу Вардену одсекао је нос василевс Василије Други после Самуиловог катастрофалног пораза у кланцима Беласице, иако је његов отац, кнез Јерменин, претходно и њему предао Драч без борбе као пре Самуилу. Тако каштигованог комесопула ставиће на чело Самуилове ослепљене војске да је одведе свом цару у Прилеп, који је тамо побегао да би спасао своју страшну главу и оставио све преживеле војнике на немилост противнику. Самуило црче у суочењу са четрнаест хиљада ослијепљених војника, а наслиједи га син Гаврило Радомир. Њега убрзо у лову уби Јован Владислав, син Самуиловог брата Арона, кога је Самуило лично погубио на почетку устанка. Тако се млађани Владислав, као једини наследник, дочепа стричеве крваве круне. Наш безноси кнежић Јерменин склони се код ујка Јована Владимира у Зету. Плашећи се да му теча Јован (муж тетке Теодоре, а стрица Самуила зет) не отме престо, Владислав га намами да дође у тазбину у Преспу, и ту га на превару погуби. Слично ће доживети и Јован Владислав од Самуиловог унука Петра Дељана, сина Гаврила Радомира. Дељан је подигао нови словенски устанак, смакао Владислава и прогласио се за цара у Београду 1040. године. Проширио је своју власт на све јужнословенске земље и северну Грчку. Преокрет је наступио када се устаницима придружио Алусијан, син Јована Владислава. Словенска браћа опет су се закрвила око златне круне. Алусијан је уживао милост византијског двора и завера је склопљена против Петра Дељана. Ухваћен је и ослепљен, а Алусијан је своје територије вратио под византијску управу. Већ 1041. и овај словенски устанак био је угушен и цео Балкан се опет нашао под Византијом.
За све време Дељанова устанка, ни зетски кнез Стефан Војислав, звани Добросав, син Јована Владимира, није чекао скрштених руку. Искористио је опадање византијске моћи послије смрти великог василевса Василија Другог 1025. и поново подигао Србе у Зети на устанак. Византијци су и овај устанак угушили, а Војислава одвели у заточеништво. Из сужањства у Цариграду он је успео побећи на волшебан начин већ идуће године. По Зети се причало да су му помогли у бекству онај безноси комесопол, сада драчки кнез, и њгов син, капетан Мезезија, у Бару. Чим је допловио у Зету, Војислав опет подиже устанак. Након тешких борби, протерао је епирског стратега и прогласио се за краља у Бару 1040. Значи, исте године када се и Петар Дељан проглашава за цара у Београду. Стефан Војислав Зети је прикључио Травунију и Захумље, а свом младом спасиоцу Дуки Јерменину, дао је големо благо да изгради флоту у барској луци. Некако у исто вријеме док је градио ратне бродове за зетску флоту, капетан Мезезија Јерменин заплијенио је византијски брод пун злата који се насукао на прилазу Улцињу. Добар део злата са тог брода капетан Јерменин утрошио је за градњу и куповину нових бродова, а бродоломнике и остатак злата предао зетском краљу Владиславу. Пленидба насуканог брода код Улциња би повод да Византија нападне Зету. У бици код Бара 1042. краљ Војислав сасу Византијце у зетским кланцима и са барске стране са својим Зећанима, вичним у ратовању на копну, а капетан Мезезија дочека византијске бродове на отвореном мору испред барске луке и натера их на повлачење. Тако је Стефан Војислав ојачао свој положај на Балкану побиједом силне Византије и на копну и на мору. Остао је запамћен у историји као први српски независни краљ, а Зета као прва српска земља која се ослободила византијског вазалства. Међутим, побједилац на мору, капетан Мезезија, не сачува главу. Опањка га код краљевог сина Михајила онај бродоломник Левантинац да је присвојио већи дио злата с његовог насуканог брода. Краљ попусти сину и дозволи да му да посијече спасиоца и ратног друга и најбољег зетског поморца, који стече велику славу међу зетским, драчким и епирским поморцима. Ни Војислав се неће наносити прве зетске краљевске круне. Рим се, преко цркве, приближи његовом осорном сину Михајилу, који ће краља оца збацити са пријестола 1050, четири године прије него ће се западна Католичка и источна, Православна црква, обе Христове, разићи во вјеки вјеков. У години раскола, син Михајило уби већ збаченог оца Војислава. Има ли некакве уклете симболике у том оцеубиству и расколу који се збише на овим српским просторима? Тек Михајило Зетски, оцеубиством и расколом, закраљи над српскијем земљама у исто време када су се папска столица у Риму и патријархова у Цариграду коначно расцијепиле 1054. године. Исте се године и Зета прекрсти у Дукљу. Није ли и данас стога расцијепљена свака душа хришћанска, а касније још више расцијепљена мухамеданском превјером на Балкану, том грчко–словенском, јерменско–цинцарском и арнаутско–турском конгломерату? Склони смо повјеровати да су у овом чворишту реалних ожиљака корени наше духовне расцијепљености.
Михајило Зетски задржа овај надимак, у знак према прецима или благонаклоности према поданицима из чистије српскијех, православнијех земаља којим је владао, не знамо, али знамо да преименова краљевство зетско у дукљанско у знак захвалности Риму за онолику предусретљивост и због заједничког им наума да ће кренути у ширење краљевства дукљанског и католичанства римског на исток. Свакако да овај назив Дукља стоји у некаквој спрези с Латинима, а никако не са спасиоцима његовог оца Војислава и њиховим заједничким гријесима према нашем претку Дуки Мезезији, кога ови незахвални зетски кнезови погубише. Ипак, оцеубица Михајило Зетски започе своју владавину као савезник Византије. Међутим, није пропустио прве нереде у њој да освоји Рашку 1072. године. Подржа и устанак Георгија и Војтехе у Македонији (Код њих је увијек било све дупло). Посла им у помоћ свог сина Бодина. Папа Гргур Седми посла му усрдно и краљевске знаке, што је и званично значило да је Дукља стекла независност и прво међународно признање. Истовремено, краљ Михајило призна папу, Рим и Католичку цркву. Покуша да измоли и самосталност барске цркве, како би се ослободио политичког и вјерског туторства Дубровачке митрополије. То ће успјети тек касније његовом сину Бодину.
Међу устанике у Македонији Бодин је ступио одлучно и самоуверено. Имао је и почетног успјеха. У том првом одушевљењу устаници га прогласише царем у Призрену. Убрзо је поражен на Косову, заробљен и одведен у заточење у Цариград. И он је клечао , гологлав, бос, с конопцем о врату и мачем у левој руци, пред византијским царем, као и његов деда Стефан Војислав. И њега су, као и деду му, избавили из ропства наше Мезезије. Киликијски кнез Тор Јерменин откупио га је, али новцем барских богатих породица морнара и трговаца Мезезија. По избављењу из сужњаштва доћи ће у Дукљу и бити сувладар свом сину Михајилу. Говоркало се тада у Приморју да подижу задужбину–покајницу барским поморцима Мезезијама, које погубише на правди Бога, а чији вјешти потомци и даље држе барску капетанију и плове под дукљанском заставом. Михајила ће и сахранити у тој цркви 1081, а Бодин ће је претворити у сједиште Барске надбискупије послије добијања дозволе од папе 1089”. (Ако су градили цркву–покајницу, овим су је и опоганили и још више Богу се замјерили. А нијесу ли и данс такви њихови потомци, ти несретни Црногорци. Колико ли ће још само пута они нацију промијенити и именовати престоницу по новим диктаторима? пита се и дописује Богумил).
Брецну се Богумил питањем и кустосу Мезезији:
– Побогу, чика-Антоније, шта сте навалили са оволикијем зетскимј, па бугарскијем, па, чуш, македонскијем кнезовима и устаницима? Нису само они један другог убијали због круне. Много чешће су то чинили српски владари. Да видимо како ту стоје славни Немањићи?
– Синко, опет ти говорим да покушавам повезати истрзане конце својих предака, а не свејдочим ја ту о оцеубиствима нечијих кнезова. А, иако узгред говорим о тим на престо лакомим кнезовима, не чиним то што су српски или бугарски, него што су властољубиви и што свака власт доноси моћ, силу и богатство. Знају то и ови данас… Опет, гледам их као јужнословенске кнезове, а не као ове српске и оне српске, јер шта су превртљиви Зећани и самозвани Македонци него Срби. Не бој се, ни они европски нису били мање ни лакоми ни сурови…
– Ипак, морамо признати да су Немањићи били најокрутнији. Великог српског жупана су браћа бацила у јаму; његови синови, Вукан и Стефан, ратовали су један против другог због круне. Управо су предводили двије српске војске једну на другу: Вукан зетску, а Стефан рашку, па им најмлађи брат, калуђер Сава, потего са светим очевим коскама , чак са Свете горе, да мири заквављену браћу…
– Ми који смо рођени и провели век у држави која се по други пут распада зарад власти кнезова Титића, који припадамо генерацији и менталитету комшија које једне другима данас одсијецају главе, а онда играју фудбал њима, који трудним, венчаним женама ножем парају стомаке и пробадају још нерођено дијете јер је, по њиховом злоумљу, влашке ил’ каурске крви, нације и вере..., немамо ми право да говоримо о окрутностима средњег века. По окрутности, двадесети је злочиначкији него било који у средњем веку. На свим дворовима било је суровости. Погледај шта су радили за круну и власт у Цариграду велики василевси културне Византије…
– Зар Дечански није најтрагичнији владар од Раса до Цариграда: отац, краљ Милутин, ослепио га је, а син, цар Душан, задавио?
– Богумиле, сине, чинили су то и енглески Хенрици, и француски Лујеви, а да и не говоримо о шпанским и немачким краљевима и руским царевима, или, не дај Боже, о турским султанима…
– Па ни српски Обреновићи и Карађорђевићи нису били много бољи: кум кума, син оца… Убијали су се међусобно по европским престоницама ко шинтери псе Што тамане. Избацивали су преко терасе Краљевог двора лешеве суверена као најгорих разбојника…
– Нешто ти је боље, синко, данас у најдемократскијим земљама света? Убијају своје председнике ко криминалце и шпијуне и никада се не сазна ко их је убио… Мани ту причу, дијете. Молим те заврши то читање за данас, нестаће струје…
„Бодин се сусрео с вођом првих крсташа, Рајмунком Тулским, који је с војском прошао кроз Зету. Он му је и посредовао код папе да добије одобрење за отварање Надбискупије барске. И у том је био мирођија наш Мезезија Нерсес, а други је превозио Рајмондове крсташе. Бодин је умро 1101. и сахрањен крај оца у порти Надбискупије у Бару. Послије Бодинове смрти Византија је покорила све српске земље.
Тако су јужнословенски кнезови приклањали своје главе вјековима, час Цариграду, час Риму; допадали у сужањство једних и других и губили главе због златене круне. Моји Јермени, чини ми се, чинили су то исто, само због златног руна. Данас су, опет, на истом: газе их велике империје, свеједно да л’ источне ил’ западне…”
– Кустосе Мезезија, кустосе Мезезија… – врти главом Богумил и неочекивано бупне, што прије није чинио. – Не свиђа ми се ова ваша прича! Шта ће вам Зета и Самуилово царство? Шта ће вам Цариград и Рим? То су ове исте земље које и данас командују, само из неких других, удаљенијих центара. Нас бију у Сарајеву… Што не пишете о овоме што животом потврђујемо? Што не пишете о нашем заточењу, о овом клању и разарању у босанском караказану, гдје свакодневно проклињемо и вапимо да стане. Ови данашњи наши кнезови не чисте један другога, већ чисте читаве народе и земље. Не расчеречише ли ову несрећну земљу на девет државица, крајина и покрајина? Годину дана се возикаше, све у мерцедесима, од Триглава до Ђевђелије… Авионима до свјетских престоница и дворова, а ниједном не паде длака с главе. Радили на миру, а закували крваву чорбу у овом усраном балканском лонцу у ком цврче људске главе ко чварци…
– Ја, сине, ја! Добро збориш да је за вајду. И од твог збора и од мог твора вајде нема… Ну, настави да учитаваш у ту магнетоскопску врпцу ово што сам и сам преписивао из рукописа оца Глигорија Јерменина, јединог сачуваног документа и реликвије из манастира светог Преображења на Превлаци, запаљеног лудом ватром језуитском, сачуваном у фрањевачком самостану Мала браћа у Дубровнику. Слутећи ово зло, лане сам га преписао и мислио да сам га спасио испред злог пламена нововеких језуита и Зенгиних усташа. Јес’ кам да ми је…