Случај
У скучену студену собу испуњену бледим светлом и реским во-
њем дувана ушао је младић свиластих бркова и сувог, високог
стаса. Образи му беху испијени и засенчени црвенилом; тресак
његове чизме о земљани под пренуо је комесара Лапчевића из
пријатне обамрлости. Овај плећати четрдесетогодишњак једним
складним трзајем тела усправио се на дрвеној столици и упиљио
поглед у војника, који му је отпоздрављао, прислонивши песни-
цу на слепоочницу обрубљену масном зеленом капом, док су му
јагодице благо подрхтавале.
“Данас рано изјутра”, рече он прозуклим гласом, “убијен је је-
дан од наших из гружанског гарнизона. Устрелио је жандарма на
постаји у Книћу. Ишао је тамо по задатку. Арсић је, тако се зове
жандарм, мислим, покушао силом да га претресе, кад су зазвеча-
ли пуцњи. Овај наш је похитао преко пруге, у правцу Рибеша, али
остатак патроле већ је изјурио из зграде; пуцали за њим, и убили
га на месту. Сељаци веле да је неки ћелав и крупан човек, стојећи
уз врата вагона, повикао: “Људи, убише човека”. Двојица жандар-
ма из зграде железнице су га чули, и одмах се дали у потеру. Овај
наш је био друг Пашчевић, млад момак из Груже, тèжāк.”
Комесар је слушао младићев говор са лелујавим, влажним по-
гледом, као неко чије су мисли одвећ далеко, и без снаге да од не-
мирних речи сачине постојану слику. Војниково казивање утис-
нуло је у његову отежалу главу тек крхотине од стакла, одблесак
месечине: човек обујмљен рукама краљевог жандарма маши се
револвера уметнутог у унутрашњост кошуље. Или пак хитро по-
вија тело и истрже оружје из чизме, као сечиво из корица? Пуцњи
су, будући испаљени из непосредне близине, једва чујни, као ути-
снути у месо. Човек, намах укочен као стабло, пада на тле. Потом,
револвераш који хита са места на коме је био часак раније. Чује се
његово дисање, сипљиво као код дављеника, и нечији запомажући,
али у исти мах свечани глас. Бегунац се брзо окреће иза себе (поми-
шља ли опет да запуца?), но чују се пуцњи, сада недвосмислено
снажно, и он пада на земљу, превучену кором осушеног блата.
Лапчевић протресе главом, као после пијанства или сна, и
понуди младића да седне. Потом се маши кесе за дуван и почиње
да мота. Младић подрхтава од зиме што ју је донела летња ноћ,
док привлачи столицу комесаровој и седа на њу. “Тако велиш”,
каже комесар. Онда узима лист хартије, са гомиле, на столу. Ума-
че пенкало у мастионицу и почиње да пише, држећи цигарету у
другој руци.

Човек са знамењем
“Тај је човек један од највиђенијих домаћина у селу Кнић; његово
име мештани изговарају са завишћу и поштовањем”, почео је ка-
зивање пред комесаром крагујевачког одбора извесни Анастас
Катић, ситни шпекулант и власник дућана за продају половних
ствари, у Крагујевцу; пре рата, сеоски учитељ. “Његова рана по-
вест, међутим”, наставио је овај човек продорног погледа, и круп-
них, округлих очију, које су светлуцале под беличастом лучом си-
јалице што је, окачена о танки гајтан као о црево, висила са пла-
фона, “ни по чему се не разликује од оних маглених, нејасних при-
ча чији су протагонисти шумадијски тежаци и будуће сеоске
газде с краја прошлог и почетка овог века. Рођен је, веле, у једној
од оних земљаница којима је овај крај и данас богат, и које су ре-
довно опасане незнатним парчетом земље, као каквим острвце-
том, тек понегде поцртаним пободеним кочевима или, што је у
то доба било заиста ретко, оградом од дасака или прућа. Отац му
беше један од оних горштака што су, бежећи од глади, напустили
херцеговачки крш и населили равницу. Тај човек је сваког јутра
упрезао волове и путовао у Крагујевац, где је на пијаци продавао
оно што шакама створи претходног дана: лук, зелен, кромпир и
сир. Кући се враћао тек са мраком па је дечак, будући да су му оба
брата умрла још на рођењу, остајао у кући са матером, и по васце-
ли дан радио по пољу; као једина мушка глава, не беше поштеђен
ни оних најгрубљих послова. Увече би приањао малаксало тело
уз мајчино, и, у мраку, упирао поглед ка вратима куће, очекујући
оца. Причао ми је како је знао сатима да ослушкује ноћ, надајући
се звуку клацкања таљига. Често би га, међутим, сан савладао, а
да очев лик на вратима није угледао.
Четири разреда сеоске школе свршио је када сам већ окончао
учитељску. Господин Петровић, који му је наставу држао, описао
ми га је као младића чија је ненаметљивост и учтивост била у
непомирљивој супротности са његовом крупном, разбукталом те-
лесношћу: да је само знао колико су га се ђаци побојавали, онако
плећатог и, још тада, снажних мишица! Томе су сигурно доприне-
ли и приметни, неуобичајено дубоко усекнути залисци, који су
његовом дечијем лицу придавали мужеван изглед. Он ми је, пак,
учитеља описао као витког, елегантног бркајлију (таквој предста-
ви на руку је, претпостављам, ишла и крагна од каучука, која је
тада била у моди, и која је чврсто стезала врат, а лик онога који
се повинује овом захтеву моде, чинила издуженим, постојаним,
гордим) пред којим је страх раван закону природе. Дечак памти
и спокојан, раван тон његовог казивања, проплетен пуцкетањем
варница у пећи, у учионици, које као да је упозоравало ђаке да иза
сваке његове речи, с миром божјим изговорене, спава нека запо-
вед, оснажена прутом који је вребао испод катедре.
Безбојност и монотонију дана његове ране младости реметио
је, верујем, тек пој недељног богослужења, и колорит фресака, у
сеоској цркви. Једно је непорециво: ретка су деца која тако пос-