Последња басна

баснама, узнемирио или увредио. О, да, магарце је поштедео! О
магарцима, колико се сећам, није писао. Можда зато што је Исус
Христос јахао на магарцу на путу за Ветлехејм. А можда зато што
од оних који су га окруживали, није могао да издвоји ниједног
посебно.
Она примедба у басни “Први међу једнакима” није му била
потребна. Та сви знамо да је једнакост у Западној демократури
само једно фино фолирање. Дупли стандард и хипократија су ње-
но друго име. Хашки суд постоји за птице селице и још понеке
припаднике пернатог народа, али не и за орла и друге птице
грабљивице с оне стране баре. Никад сви нису били једнаки пред
судом ни код власти која себе сматра од Бога изабраном. Увек је
међу једнакима било оних који су мало више “једнаки”.
Р. П. је отишао са овог света незадовољан једном својом басном.
То је она о псу и сови, у којој пас лаје на месец. Био је у недоумици
да ли су га разумели. Ситница, интелектуална педантерија! Ову
вест ми је послала она иста сова која живи у шуми покрај његове
куће, а често борави и у његовом врту, мотри на њега у дугим но-
ћима док у зимском капуту тумара по кући у којој су упаљена сва
светла. Шта ту има па да се разуме! Онај ко је разумео суштину
битисања, направио је однос између себе и протицања времена.
А онај ко није открио космичко кретање времена, нека на томе и
остане. Сви имамо жељу да понекад лајемо на месец, а ја радије
вриштим. Толико бесмислених ратова, људских кланица – у часу
док ти пишем ово писмо води се тринаест, траћење времена и
енергије, а живот нам је само трен. Треба само да погледаш небо,
у лице Месеца, преорано милионима година космичким камени-
цама, да се подсетиш колико си мали. Знам да би ти додао – и
безначајан, али ја то нећу да кажем.
И за нас и за њега је добро што је написао последњу басну. Оти-
шао је с овог света ојађен, љут и огорчен, – јетра му је отицала од
беса и немоћи. Да је наставио да пише, онако загорчан, само би нас
још више увлачио у перфидне лажи политичара, грамзивост бес-
крупулозних банкара, махинације капиталистичких мешетара,
сујету, завист и пакост морално опскурних људских егзистенција,
те нас још више оцрнио него што је то до сад чинио. Знаш већ
шта све писци могу да умисле. У томе превазилазе политичаре. У
сваком случају, за нас се не може рећи да убијамо припаднике
своје врсте, само зарад убијања, што је случај с људима.
А ако му је намера била да својим баснама подсети, опомене
или упозори, онда је маестрално промашио, попут свих који су
пре њега писали басну. Људи су лоши ђаци историје, не уче на
својим грешкама.
Ето, толико од мене, стари друже. Поздрављам те из далека, а
и ти се понекад јави. Ако никако другачије, гласом. Затруби, као
што си то чинио некад кад би се деца заиграла око тебе у парку.
Често гледам на телевизији, како за туристе оглашавају лепоте
Африке. Надам се да ћеш се и ти појавити и огласити у неком од
ових филмова, као кад си у Европи у рекламама оглашавао усиси-
ваче за прашину. И пази да ти тамо не скину кљове. Видим да су
на великој цени на светском тржишту јер вредност зелених нов-
чаница опет пада, штампају их попут карата за аутобус.
Хвала Богу да нас Радомир Путниковић више неће узнемира-
вати. Нека му је лака црна земља, Бог да му душу прости!