Како је српско море отишло на добош

Стари Хум био је и приморска и поморска земља. Дужином
читаве вертикале, од ушћа Неретве па све до Новог и Рисна, он
је имао своје обале и своје море, а као свака поморска земља
имао је и своје луке и пловила.
Већ од 10. па све до 14. века овај приобални појас средњег
Јадрана био је у поседу хумских кнезоева и властелина. Прве
податке о томе оставио је Константин Порфирогенит у 10. веку
који у својим записима Конавле спомиње као део Травуније, а
нешто касније (у 12. веку) о деловима ове приморске области
писао је Поп Дукљанин у своме Летопису.
Хумски приобални појас обухватао је велике просторе, али
његов опсег није био увек исти. Он се током времена мењао, као
што су се мењали и господари који су ту имали своје поседе и
управљали појединим жупама.
На југозападу су биле жупе Конавли, Драчевица и Тихаљина,
док је на северу просторно највећа и најзначајнија била Жупа
Лука. Она је обухватала просторе у доњем току Неретве, од ње-
них притока Брегаве са леве и Требижата са десне стране, па све
до мора. На том подручју постојао је велики број старих градо-
ва и насеља, међу којима: Нарона, Могорјело, Дријева (Габела).
Јужне делове ове приморске обласати захватали су Травунија,
жупе Вратар, Рштаник, Посредница, Плоча и друга.
Благај је био средиште копненог дела земље и престони град,
а сличну функцију имао је и Стон у приморју. Међутим, при-
морски делови Хума нису могли да опстану као целовит и хомо-
ген простор, јер је управно и власнички био уситњен на мање
жупе. Поседници тих простора (браћа Санковићи, Павловићи,
Раденовићи, Хранићи и други) продавали су комад по комад
хумске земље, тако да је крајем 14. века њен највећи део постао
власништво Дубровачке Републикe.
У најдужим временским деоницама средњег века хумски
кнезови и феудалци управљали су својим жупама и читавом
облашћу у оквиру српске државе Немањића. Она им је обезбе-
ђивала не само аутономију и могућност да самостално одлучују
о најважнијим питањима, већ је стварала услове за свестрани
развој и просперитет ових крајева. Међутим, од средине 14. века
политичке прилике у ширем региону се мењају, што се у великој
мери одражава и на прилике у Захумљу.
Сагледавајући управо тај део прошлости српских земаља, Вла-
димир Ћоровић, у  студији  ”Историјска Херцеговина“, констатује:
”За стари Хум био је посебно значајан град Стон на Пељешцу.
С обзиром на веома повољан географски и војно-стратешки по-
ложај, Стон је сматран другим најзначајнијим градом  у Захумљу.
После смрти краља Милутина, кад су у Србији настали гра-
ђански ратови, млади босански бан Стефан Други Котроманић,
необично вешт и енергичан, искористио је те метеже исто онако
као што је искористио и пометњу у Далмацији после пада Мла-
дена Шубића. Његова је намера била да Босни осигура излаз
на море, толико потребан једном већ привредно и политички
развијеном организму. И, доиста, у року од неких четири-пет
година, од 1322-1326. он је освојио скоро целу обалу, од Крајине
до близу Стона. Цело Захумље и западна хумска област, до близу
Гацка, дођоше под његову власт. Граница банове државе допира-
ла је на истоку до Дрине, а на западу до реке Цетине.
Променом дотадашњих и успостављањем нових граница на
овом подручју град Стон је остао на периферији и практично
одсечен од српске државе. За ту државу он више није показивао
интересовање па стога не треба да чуди што је 1333. године краљ
Душан одлучио да Стон прода Дубровчанима, који су то од њега
упорно и тражили.
Економски највреднији делови хумског приморја свакако су
предели око ушћа Неретве и простори јужно и западно од Тре-
биња – Конавли, Драчевица и Виталина. Проф. Марко Вего беле-
жи да су требињски жупани држали под својом управом ове
крајеве током готово читавог 13. и 14. века (до 1373.године). У вре-
ме слабљења босанске државе браћа Санковићи су даровали Ко-
навле Дубровнику (1391.године), али је то изазвало бес њихових
супарника Вуковића – Хранића и Раденовића који су заузели Кон-
авле и поделили га између себе. Северни део припао је Павлу
Раденовићу, а јужни Сандаљу Хранићу. Такво стање није дуго
потрајало јер је Сандаљ Хранић 1419. године своју половину Ко-
навала продао Дубровчанима. Вредност ове купопродаје, према
уговору који је тада сачињен, износила је 160.000 дуката. Одлуку
о продаји преосталог дела Конавала донели су убрзо потом и
Раденовићи, па је од 1427. године читав овај крај прешао у влас-
ништво Дубровачке Републике.
”Дубровчани су одмах увели своју администрацију, применив-
ши статут из 1272. године. Заводећи власт, заводили су и своју
веру, нешто милом нешто силом, тако да су концем 15.  века Ко-
навли били углавном католички” (др Ћиро Трухелка у Гласнику
Земаљског музеја у Сарајеву).
Од свега што је некад чинило приморску област Хума остао
је само један фрагмент камените обале на домаку Пељешца, дуг
23 километра, који спаја два мања насеља: Неум  и  Клек.

* * *
Поглед у ближу и даљу прошлост јадранског приобаља помаже да
боље сагледамо збивања која су се на тим просторима одвијала.
Стицајем историјских прилика, у периоду између XII и XV века