Повратак великана

Док “милосрдни анђео” засипа Србију НАТО бомбама пролазим
поред “Тјудор Корта” у Кенсингтону – Лондон на чијој је згради
постављена плоча једном српском великану Слободану Јовано-
вићу. Гле чуда, плоче ту више нема. Зашто? Покривена је. То су
учинили Јапанци који су купили хотел па ваљда из бојазни да
их ко не оштети, покрили су плочу. Хвала Богу да је нису сасвим
скинули. Страх се појављује да ће тако бити и да ће је неко ски-
нути. Иначе у Лондону су, на различитим зградама и различи-
тим местима, плочама обележена четири српска великана: До-
ситеј Обрадовић, Слободан Јовановић, Милош Црњански и Мио-
драг Пурковић. Доситејева плоча стоји у близини Главне лондон-
ске банке, Слободанова на згради Тјудор Хотела у Кенсингтону,
Милоша Црњанског на згради у Квинс Веју а Миодрага Пур-
ковића на Дому Св. Еп. Николаја у Северном Кенсингтону. Када
смо тражили да поставимо и плочу на зграду у којој је живео
писац Борислав Пекић, нисмо добили одобрење.
Пожурио сам и до гробља Кенсал Грин да видим да није неко
и његов споменик оштетио или можда однео његов лик са споме-
ника а могуће скинуо и натписе. Ипак то се није догодило. У исто
време на лондонском гробљу Бромтон, приликом рата и распада
Југославије, неко је поломио крст од црнога гранита на гробу др
Иринеја Ђорђевића, потоњег епископа далматинског који је умро
и сахрањен је у Лондону. Видећи поломљен крст запрепастио сам
се. Преузели смо све потребне мере да се крст залепи а тело пок.
епископа Иринеја смо послали за Отаџбину 1995. године. Крст је
остао на гробу као сведок да је епископ ту некада почивао. Тада
сам се уверио докле може да иде људска мржња и примитиви-
зам. Српска црква се старала и стара, колико је то у њеној моћи,
да одржава гробове не само српских великана него и свих Срба
сахрањених по многим лондонским гробљима. Овај посао је
огроман и неизводљив јер се не ради само о једном гробљу већ о
многима у Лондону.
Да би одужили свој национални дуг према великану Слобода-
ну Јовановићу, Српска црква и Амбасада Србије у Лондону запо-
чели су сређивање документације за пренос посмртних остатака
Слободана Јовановића у Србију још 2004. године док је амбаса-
дор у Лондону био др Владета Јанковић. На том послу су много
радили г. Ђорђе Новаковић и прота Милун Костић заједно са
Амбасадом.
Иако врло нерадо Слободанов најближи рођак, професор Сте-
ван Павловић, тешка срца дао је одобрење за пренос јер је он сма-
трао да Слободан треба да остане и да почива тамо где је сахрањен.
Када је све било скоро готово и сређено речено нам је да још Сло-
бодан није рехабилитован после осуде истога од југословенског
комунистичког режима после Другог светског рата на 20 година
робије и конфискацијом цлокупне имовине. Нормалном човеку
тешко је и замислити тако нешто. Уосталом нови комунистички
режим тако се одуживао и према другим српским великанима да
би показао како “пролетери“ поступају према “буржујима“.
Правни факултет и Академија наука били су исто ангажова-
ни за пренос његових посмртних остатака у Отаџбину, али је
овај посао морао да стане до даљега. Сарадња Цркве и Амбаса-
де настављена је на овом послу, после рехабилитације Слобода-
на Јовановића 2007. године, и најзад, амбасадор Србије, др Дејан
Поповић, обавестио нас је да ће ископавање Слободанових пос-
мртних остатака бити 1. децембра 2011. Новембра 30. 2011. отишли
смо на Слободанов гроб О. Радомир Аћимовић, о. Драган Лазић
и ја и извршили помен на гробу у присуству амбасадора Дејана
Поповића и конзула Љиљане Зарубице, а пре ископавања његових
остатака. О. Радомир је, сутрадан, присуствовао ископавању
остатака који су пренети у Цркву Св. Саве у Лондону где је одслу-
жен помен и где су овдашњи и данашњи лондонски Срби одали
почаст овом српском великану да би 9. децембра 2011. године
посмртни остаци Слободана Јовановића, у пратњи амбасадора
Србије др. Дејана Поповића, били пренети за Београд авионом
ЈАТ'а да буду похрањени на отаџбинском тлу.

Ко је Слободан Јовановић?
Српски научник и државник. Први Србин који је понео име Сло-
бодан. Његова сестра звала се Правда. Рођен у Новом Саду1869.
Већ 1897. постао је професор на Правном фкултету београдске Ве-
лике школе са врло запаженим радовима и предавањима којима
се потпуно посветио. Велики зналац и добар педагог. Ценећи ње-
гов рад и посвећеност науци колеге су га 1905. године изабрали
за редовног професора а ускоро и за декана Правног факултета у
Београду. Исте године на предлог Јована Цвијића и других иза-
бран је за дописног члана Краљевске акдемије да би само три
године касније постао редован члан. Његов рад на факултету пре-
кинули су Балкански и Први светски рат где је као војни обаве-
зник постављен за шефа Пресбироа при Врховној команди и пре-
шао са осталима албанску голготу. После рата учествује као екс-
перт на Мировној конференцији 1919. у Паризу. Враћа се на Пра-
вни факултет у Београду 1920. и по други пут постаје ректор Бе-
оградског универзитета. Постаће затим дописни члан School of
Slavonic Studies у Лондону, па члан Матице Српске у Новом Саду,
као и члан Пољске акедемије, Чешке академије, Југословенске ака-
демије у Загребу. За председника Српске краљевске академије иза-
бран је 1928. године. Одликован је орденом Св. Саве првог степена.
С обзиром не велики број његових научних радова предрат-
ни издавач Геца Кон издао је дела Слободана Јовановића у 17