Како је српско море отишло на добош

на југу Далмације и у средишњем делу Приморја долазило је
до значајних промена: губитка територија, померања и измене
етничког састава становништва. А једна од непосредних после-
дица тога је и дуготрајан процес покрштавања и асимилације
православних Срба,
Већ у X веку Константин Порфирогенит бележи да су Срби
населили цео приморски крај од реке Цетине до Котора, и да су
племена Неретљана, Захумљана, Требињаца и Конављана поре-
клом српска. С протоком времена Неретљани су, тесно повеза-
ни са Хрватима, ушли у састав хрватске државе и касније се пот-
пуно идентификовали с њом. Становништво других поменутих
скупина остало је у заједници са српским саплеменицима и има-
ло је видног учешћа у њиховом државном животу.
Значајно бројчано присуство православних Срба на овим про-
сторима био је свакако један од главних разлога да свети Сава
Немањић крајем друге деценије XIII века у Стону, на Пељешцу,
оснује Хумску епископију. Учинио је то и у намери да се одатле
паралише појачано деловање  католичке цркве. Ова епископија,
иначе, имала је велики углед у народу. О томе сведочи податак
да се једно време на њеном челу, као епископ, налазио брат краља
Уроша I, Сава II, а касније наш чувени писац и биограф Данило.
Мотивисан истим разлозима као у случају Стона, свети Сава,
први архиепископ Српске осамостаљене цркве, 1219. године на
Превлаци, у Боки Которској, оснива и Зетску епископију. За
седиште епископа одређен је манастир Св. Архангела  Михаи-
ла, сада познатији под именом Манастир Михољска Превлака.
За владавине цара Душана  Зетска епископија подигнута је на
степен митрополије. У својој дугој прошлости манастир Св. Ар-
хангела Михаила - Михољска Превлака неколико пута је рушен
и обнављан. За Србе у Боки, Конавлима, Зети и Хуму он је кроз
све векове свога постојања, исто као Богородичин манастир у
Стону, био истински светионик православља. Међутим, у овом
поднебљу смењивали су се бурни догађаји, често су мењане гра-
нице, догађале су се сеобе, па је то неизбежно утицало на про-
мене етничког састава становништва.
Православно становништво у српским приморским облас-
тима, а посебно у Хуму (Захумљу), пролазило је кроз тешке вре-
менске деонице средњег века. Било је тешко очувати верски и
национални идентитет, своје корене и традицију, опстати на
тим просторима, јер су у непосредном окружењу била јака упо-
ришта католичке цркве. У мултиетничкој средини, каква је на
овим просторима, та чињеница сама по себи не би требало да
представља непремостиве тешкоће за живот у истом поднебљу.
Стварни проблеми долазили су отуда што је католичко свеш-
тенство систематском и снажном пропагандом потискивало до-
маће православно становништво и на њиховим просторима, по-
негде и на темељима православних богомоља, подизало сопстве-
не храмове. Све то пратио је и континуирани процес покатоли-
чавања људи на овим просторима.
Јово Бајић, један од истраживача који се шире бавио овом
темом, у ауторском тексту под насловом ”Како је покатоличена
западна Херцеговина“, бележи:
”О средњовековној вери становника Западне Херцеговине,
некадашње Паганије, сведоче стећци, остаци разних гробаља, те-
мељи и спомени о бројним црквама и неколико манастира. Један
од најбољих познавалаца средњовековних стећака у Херцегови-
ни, Херцеговац по рођењу, римокатолик по вероисповести, ђак
фрањевачке гимназије на Широком Бријегу, Марко Вего, нудећи
бројне доказе утврдио је да су те стећке на гробовима подизали
верници који су исповедали православну веру, да су то у ствари
били гробови православаца. На овом простору, поред древних
манастира који су били подигнути у приморју (Заострог, Ма-
карска) и на крајњем југозападном делу Западне Херцеговине,
на Дувањском пољу, постојао је манастир Лабостин или Хлабос-
тин. Сачуван је печат овог манастира, а постоје и други  матери-
јални трагови.
(…) На примеру Мостарске бискупије најбоље се може прати-
ти начин како је Римска курија у прошлости на Балканском по-
луострву оснивала нове бискупије и како се и од чега почиња-
ло. Мостарска бискупија, о чему сведочи један извештај Конгре-
гације за пропаганду вере из 1623. године, на простору на коме
је деловала у време оснивања није имала ни цркава ни верни-
ка ни свећенства. Једина хришћанска богомоља на простору
бискупије била је капелица Светог Стевана у Читлуку, коју су
1540. године разрушили Турци. Уз залагање макарског бискупа
фрањевци су је обновили 1614. године. Није исључено да је та
црквица претходно била православна. Поред црквице биле су
само три римокатоличке куће. У самом Мостару у време осни-
вања бискупије било је само десет римокатоличких трговачких
породица. Та нова бискупија почетком седамнаестога века уме-
шала се у јагму и за Дувањско поље што је изазвало страшно
противљење Макарске и Требињске бискупије. За непуна три
века свога деловања, захваљујући огњу, мачу и најцрњем про-
зелитизму, на подручју ове бискупије осим римокатолика више
нема верника других вера.”
У превођењу православних у римокатоличку веру посебно
се истакао макарски бискуп Никола Бјанковић који је претход-
но дванаест година мисионарио по Херцеговини и за то време
у римокатоличку веру је “превео многе шизматике (православ-
не, прим. Ј. Б.) и крстио многе турске породице”. Његов учинак
хвали и хроничар рамског самостана Јероним Владић који
говори како је Бјанковић на размеђу седамнаестога и осамнае-
стога века превео многе православне у римокатоличку веру.
Највеће успехе у католичењу српског живља постигли су фра-
њевци на далматинској територији која се налазила у саставу
Млетачке Републике, а велику помоћ пружила им је млетачка
власт. После пораза Турака под Бечом 1683. године босански фра-
њевци, подстицани од Свете столице, брзо су заборавили на при-
вилегије које су им Турци дали, почели су шуровати са Млеча-
нима и Аустријанцима прикупљајући важне обавештајне пода-
тке, а припремали су терен за упаде ускока на турску територију,
што је код Турака изазивало подозрење, а онда и одмазде, у
којима нису штеђени ни фрањевци ни њихове богомоље. Због
тога су фрањевци почели организовано да пресељавају на мле-
тачку територију велики број римокатоличких, али и православ-
них породица.“

* * *
Босанско приморје  је  током векова мењало  свој  територијални
опсег, па самим тим географске, политичке, економске и све дру-
ге карактеристике. Оно има свој  неповољни одраз и у времену
садашњем. Историјска паралела везује се најпре за Берлински
конгрес 1878. године, када су утврђене нове границе на Балкану, а
потом  и  за  Друго заседање АВНОЈ-а у Јајцу, новембра 1943. годи-
не, када су дефинисане тзв. ”авнојевске  границе“  међу  републи-
кама у обновљеној Југославији.
На заседању АВНОЈ-а закључено је, између осталог, да као
критеријум за границе Босне и Херцеговине буде стање одре-
ђено Берлинским конгресом, на коме је 1878. потврђено  да БиХ
има два излаза на обале Јадрана: један на потезу између Неума
и  Клека, а други на улазу у Бококоторски залив, на подручју
Суторине. Реч је о појасу од 7 километара Јадранског мора, који
обухвата Суторину, Игало и Њивице. Тај  просторно мали, али
економски и географски драгоцени простор на југу Јадрана,
усменим договором комуниста 1947. године незаконито је
уступљен  Црној Гори.
На полуострву Превлака, на самом улазу у Бококоторски за-
лив, још нема дефинитивног разграничења између Црне Горе,
Хрватске и Републике Српске, односно БиХ. Дугогодишњи неу-
спешни преговори између Црне Горе и Хрватске  актуелизовали
су овај проблем и у Републици Српској (БиХ). Већ од пролећа
прошле године оглашава се део стручне и политичке јавности у
Српској са захтевом да државни органи БиХ успоставе контакт
са властима Црне Горе и затраже повраћај незаконито одузете
територије у пределу Суторине, Игала и Њивица.
Повраћај дела Бококоторског залива у састав Босне и Хер-
цеговине, који је још од средњег века био у њеном саставу, засад
је тема само у стручним круговима и делу јавности. Да ли ће, и
када, она постати и политичко питање о коме треба да се усагла-
се две суседне земње у овом тренутко је тешко предвидети.