И сужањ може остати витез

Док је “Милосрдни анђео” сипао бомбе, као кишу, по недужном
народу Србије и НАТО практиковао своју силу како би пока-
зао да треба да постане светски полицајац, српски војници, а
и обичан свет, трудили су се да сачувају Отаџбину и животе.
Мноштво је оних који су се борили храбро и витешки иако су
били свесни да се боре против силе којој је тешко одолети. У
таквим ситуацијама  само јака воља и вера у Бога додају вам
силу и снагу за спас.
Очигледно је да нису успели да сломе дух српског народа у ра-
ту па су то покушали касније у миру. Створили су Међународни
суд у Хагу за оне који се нису покорили.
На основу тога многи српски витезови постали су сужњи ко-
ји данас чаме по тамницама многих европских земаља.
Питам се ако су они, који су бранили Отаџбину и њене све-
тиње били злочинци, а шта су онда они који су немилосрдно
уништавали једну малу али суверену и истински храбру земљу?
Да ли ће икада Правда бити задовољена.
Требало ми је скоро шест месеци да добијем дозволу за посету
једном таквом српском витезу-сужњу у тамници.
Питам се: Зашто толико дуго времена? Ипак исплатило се чекати.
Тога августовског дана, са госпођом Љубицом Саичић, хума-
нитарном радницом, пошао сам аутом из Лондона  за Дурхам,
по први пут, у посету сужњу кога је Хашки суд осудио на 45
година затвора. Јесте, баш 45 година затвора само зато што је
бранио земљу и свој народ јер су му то и војничка правила нала-
гала. Али шта је мојих скоро шест сати вожње према његових 45
година тамнице?! Генерал. Па то је још већа и отежавајућа окол-
ност. Тако неки кажу.
Ипак у то августовско поподне  стигли смо у посету коју смо,
много раније, најавили Управи затвора. Сама помисао да идемо
да бар мало олакшамо некоме сужањство није ми дала да се за-
морим возећи тако дуго. Напротив, стигли смо а да нисам осе-
ћао ни најмањи умор. Бог сигурно даје снагу човеку кад му је
она потребна.
Стигли смо до затвора. Улазимо у чекаоницу која је већ била
пуна оних који су дошли да посете некога свога. Ако су пре дош-
ли и пријавили се, отишли су пре и у посету.
Ми смо били у последњој групи од 9 лица.
Чекамо шта ће нам рећи или шта ћемо бити питани. Дакле
прво нам узимају отиске кажипрста и десне и леве руке. Траже
да гледамо право у апарат. Снимају нас. Добијамо наше пласти-
фициране слике под одређеним бројем и траже од нас да их ста-
вимо на џеп да буду видне. Дају нам кључ од преградка број 20
и захтевају да све, ама баш све, што имамо у џеповима: пасоше,
мобилне, новчанике, марамице, оловке, закључамо ту до поврат-
ка од затвореника.
Све чинимо како нам се каже јер једва чекамо да дођемо до
генерала Радислава Крстића код кога смо дошли у посету.
Ево нас у још једној просторији. Овде захтевају да скинемо
капуте, сатове, ципеле и друго. Питао сам шта да радим са крс-
том који носим око врата. Рекли су ми да не морам да га скидам.
Заиста, промрмљах за себе: “Крст је сила и знамење, крст је спа-
сење”. Као да наиђе на мене нека олакшица и почех да се осећам
боље. Све ствари које скинусмо ставише кроз рентгенску маши-
ну а нас препипаше по целом телу и машином и рукама.
Ево нас у трећој просторији где су на поду насликана стопа-
ла. Од нас захтевају да станемо ногама на те знаке. То и чинимо.
Појављује се један затворски официр, са огромним псом који нас
њуши и пролази. Трениран је вероватно да открије дрогу а мож-
да и неко оруђе или оружје да се не би нешто прокријумчари-
ло затворенику.
Бог зна по који пут шкљоцну брава, а толико их је у затвору да
је то невероватно. И уђосмо у велику салу. Обратисмо се затвор-
ском официру, а ту их је три, да питамо  за генерала Крстића, а
он нам рече да је у другој просторији до ове. Једна официрка нас
поведе у другу просторију где је било још десетак затвореника у
разговору са њиховим посетиоцима.
Генерал Крстић седи сам за једним столом, окренут леђима
зиду, а поред њега још једна празна столица. Са наше стране две
празне столице. И овде три затворска официра мотре не све и
свакога. Угледа нас генерал Крстић а и ми њега. Поздрависмо се
и изљубисмо три пута, по српском обичају. Седосмо. Разговор
започиње он захвалношћу нама.
Каже: ”Ви не знате колико ми ова посета значи. То вам не умем
исказати”. Док он то говори ја гледам у њега и анализирам га.
Мршав, исцрпљен, обучен у џемпер и плаве панталоне. Патике
на ногама. Ја почињем разговор невезано: Како сте? – Како из-
државате? – Да ли имате довољно хране? - Шта има ново? - Ово
упитах па се брецнух и помислих: “Боже, какво глупо питање
поставих затворенику. Шта има ново? Па шта може бити ново у
затвору кад је све исто. За сужња нема ништа ни старо ни ново.
Само се смењују дани и ноћи и, сигурно, да му трају као године.
Наставих:
– Је ли тачно да сте осуђени у Хагу на 45 година затвора?
– Тачно је – вели генерал – али су ми доцније скратили на 35
година. – Па колико сте дуго овде?
– Четири године овде и у Хагу шест, скоро пуних 10 година.
Тешим га:
– Може Бог дати  да вам још смање казну. Не смете бити песи-
миста већ оптимиста.