И сужањ може остати витез

Е овде сад почиње још тужнија прича.
– Како да будем оптимиста, оче, кад су ми пре три године са-
мо за једну годину умрли четворо најмилијих. Прво умре жени-
на сестра, а потом мој млађи брат, па онда моја супруга и за њом
муж женине сетре која је прва умрла. И после свега и ових тра-
гедија ћерка ми сама самцита остала.
Можете замислити како је мени било. Да је смрт могла одакле
да дође мени, било би ми много лакше. Уздахну па додаде:
– Али, Богу хвала, ћерка ми се удала за једног младића са Ро-
маније па више није сама што ми је донело неку олакшицу. Глас
му подрхтава па, као војник, труди се да не заплаче, сузе се тихо
појавише из очију и склизнуше низ образе. Загуших се и ја, али
то не смем да покажем и да дам осећањима на вољу. Ја сам, као
свештеник, дошао овде да га тешим и дам њему олакшице а не да
повећавам његов бол. Он настави даље:
– Десну ногу ми је мина однела у рату и сада имам протезу.
Патике ми нису најбоље и то ми доста смета. Љубица и ја обе-
ћасмо да ћемо, чим се вратимо у Лондон, пронаћи и послати му
у затвор друге и боље патике.
Једино што је дозвољено унети у затвор је 5 фунти и то у
металу. Љубица оде до кантине и купи кафу и чоколаду за гене-
рала. Он узе кафу али не и чоколаду коју, каже, не једе али је даде
нама да је грицкамо док разговарамо. Жали се да је овде храна
врло лоша. Каже да је била боља у Хагу.
Ја га прекидох:
– Био сам вам понео Библију и Молитвеник, али ми не дадо-
ше да их пронесем. Послаћу вам их поштом кад се вратим за
Лондон.
– Имам – каже он – и Библију и Молитвеник. Желио бих да ми
пошаљете календар и неку књигу.
Обећах да ћу послати.
– Тражио сам – наставља он – премештај ближе Лондону. Обе-
ћали су кад се за то укаже прилика.
Рекох му:
– Требало би да се причестите. Замолићу оца Жарка Недића
да, преко затворског свештеника, оствари то за вас.
– Радо то чекам, вели он.
– Него – настави он – пошто овде нема православног Богослу-
жења, ја не одлазим у капелу.
– Грешите, кажем му ја. Саветујем вам да идете на Богослуже-
ња кад год се одржавају, било римокатоличка или англиканска.
Он се мало као зачуди па ме пита:
– Да ли ви то заиста одобравате и благосиљате?
– Да, рекох му. Само не можете да се причешћујете. На Бого-
служења слободно идите. То вам само може помоћи, и за духов-
но уздизање, а и за енглески језик.
– А да ли имате речник? - питам.
– Имам али тешко учим. Некако овде говоре неки чудан енглески.
Обећасмо му послати новац за свеске, оловке, хартију, теле-
фонске разговоре и друго. Он се срдачно захвали.
Ја пређох поново на друге теме:
– А где сте рођени и када?
– Рођен сам 15. фебруара  1949. у Власеници, а жена ми је из
Хан-Пијеска.
Питам га како му се зове ћерка, која је њена адреса да се
јавим. Иако нисам имао где а ни са чим да запишем све сам за-
памтио. Рече да га је ћерка већ два пута посетила и то ми би
посебно драго.
Започесмо, невезано, причу о рату, Дринском корпусу којим
је командовао:
– Ми смо били регуларна војска и придржавали смо се свих
војних конвенција. Школован сам армиски официр пре рата, а
не цивил који је ратом стицао официрске чинове. Осудили су
ме за Сребреницу коју очима нисам видео а некмоли ногом у
њу ступо – прокоментариса одсечно. И о Косову смо причали.
Каже нам да познаје сваки део Косова јер је тамо службовао
пуних 10 година.
Иако сам имао много шта да га питам и о много чему да раз-
говарамо, на жалост, није вредело јер је време исувише брзо од-
мицало и нашса дугоочекивана посета ближила се крају.
У три и по сата по подне затворски официр најављује да су
посете завршене. Генерал користи прилику да нам се поново за-
хвали што смо га посетили.
– Ви не можете ни замислити колико ми ова посета значи. Хва-
ла вам до неба.
Устадосмо. Изљубисмо се опет три пута, као кад смо долазили,
поздрависмо се и пођосмо. Враћају нас поново откључавајући и
закључавајући врата за нама.
На затворском излазу узеше нам поново отиске прстију. Вра-
ћамо назад наше пластифициране картице са сликом, узимамо
све ствари из сефа, враћамо кључ и онда питам официра:
– Како могу послати новац затворенику?
– Само преко ХМП-а (Her Majesty Prison). Захвалисмо му и поз-
дрависмо се.
До аута стижемо са великим олакшањем што смо посетили
генерала коме, као и сваком сужњу, посета много значи. Кад се-
досмо у ауто, рекох Љубици: ”Овај ме човек подсећа више на не-
ког монаха него на генерала”. Она се сложи са мном.
Нимало уморан, вратио сам се нешто после 9 сати увече у Лондон.
Ето тако далеко чами у тамници витез и сужањ само зато што
је, као и сваки војник, часно и храбро бранио свој народ и Отаџ-
бину. Молим се и питам: Господе, да ли ће Правда икад бити
показана и задовољена? Дајем и одговор: Овде на земљи неће.
А на небу? Верујем – да.