Прича о нама, њима и осталима

Врло је тешко, ако не и незахвално, писати о драмском делу које
није до сада извођно на сцени. Многи људи од позоришта, али
и многи из књижевничке бранше – иако су најчешће на супрот-
ним полазиштима и са дијаметрално различитим закључцима
такорећи око свега – сагласни су у једном: да је најмеродавнији
судија у питању драме и театра, гледалац или публика, а тек на
крају долази критичар.
Реч је о суштини драме као књижевног рода. Драмским де-
лом аутор покушава да комуницира са публиком, да јој саопшти
поруку или исприча причу. Претпостављена двосмерна интерак-
ција глумци – публика, што је на комуникационом нивоу сад-
ржано у сваком спектаклу, у свакој позоришној или сценској
игри modus vivendi је сваког драмског дела.
Јер, ако изостане позитивна интеракција између гледалаца
и извођача драме или другог театарског дела, ма како са књи-
жевне занатске стране то дело изгледало и било вредновано,
једноставно га треба заборавити или оставити за нека друга,
погоднија времена. Из простог разлога “зато што се драма пише“
– како каже Славомир Мрожек – “да би била играна и гледана. Ту
нема неке више или божанске мудрости.“
Ове напомене су неопходне када пишемо о јединој до сада
написаној и објављеној драми “Ситувација“ др Радована Кара-
џића. Али, то нису једине и једино могуће напомене. У књи-
жевној оцени овога дела изостале су оцене критичара. Само не-
колицина, може се рећи храбрих, рекли су ту и тамо реч две о
овом делу. До сада се, за седам година, није нашао нико ко би
ову преставу поставио на сцену, све чини се из страха “да се не
замеримо Хагу“ – мало већој холандској духовној селендри, која
наш народ и његову судбину држи, вољом светских моћника,
већ деценијама у шаци.
Превише политике и превише политикантских интереса
увек је било против уметности. То се догађа и сада са овом дра-
мом, како и са другим делима др Радована Караџића, која се,
иако штампана, налазе у својеврсном егзилу, ни крива ни дужна.
Никако се не успева одвојити стваралаштво од онога зашто се
наводно суди овом лидеру “босанских“ Срба.
Уосталом први постулат англо-саксонског права, које је по-
стало узор за “Нови светски поредак“, каже да “нико није крив
док му се кривица не докаже“. За власти у Србији и Републици
Српској, које су постале веће папе од самога папе, др Радован
Караџић је већ осуђен… Треба их потсетити да је “Mein kampf “
Адолфа Хитлера штампан у такозваном слободном свету пре и
током Другог светског рата, али и после њега, па чак и у многим
тада комунистичким земљама.
Али, оставимо се и ми политике, која је одавно неповратно
затровала наше животе, и вратимо се теми овог написа. Без сум-
ње најкомплекснији приступ и оцена “Ситувације“ комедије или
“лаког шаљивог комада“ као што пише у поднаслову, потиче из
пера Жарка Команина, писца рецензије. Команин наглашава да
је после Домановића, који је исковао реч страдија, те Петра Ко-
чића творца речи укопација, Радован Караџић исковао реч ситу-
вација. Свака од ових речи сликовито је казивала, каже Команин,
стање појединца и народа у припадајућем времену и простору.
Већ из одабира ликова јасно је да је намера писца била да на
метафоричан начин у духу добре сатире покаже, како каже Ђорђе
Јањић, неморалност и бесмисао једног друштвеног и историјског
тренутка. У ствари овај комад има три главна лика. Два прео-
стала су маргинална, а један од њих се ни не појављује на сцени.
Главни лик овог комада, чија се радња одвија негде у Босни,
у не тако давном времену или данас, свакако је Мајсторовић, ли-
дермејкер, представник старог комунистичког система, који се
појављује као медијатор и кадровик новог полуколонијалног
система. У лику Радојице имамо један народски, кочићевски
лик, сличан лику Давида Штрпца (“Јазавац пред судом“). То је
личност шерета-будале наслеђена из светске књижевности. Тре-
ћа личност овог комада је Еди, представник Новог светског по-
ретка или међународне заједнице, човек ограничен, са малим и
оскудним знањем, који поушава да “цивилизује Балканце“, пре-
тварајући се са сваким поступком све више у сопствену карика-
туру. Овај лик је лутка, којом се играју и манипулишу сви, па
чак и невидљиви Мирза. Последњи лик је Добриша, блесо, фе-
минизирани представник једног света који се задовољава свиме
и који прихвата све што му доноси корист.
Караџић је покушао да се горко насмеје нашем садашњем
тренутку, времену које нас је довело у ситуацију да се са нама и
нашим судбинама играју којекакве светске шепртље и будале-
тине. У грађењу драмске радње аутор је показао завидан ниво
занатског умећа иако му је ово прво сценско дело. У покушају да
причу претвори у гротеску или фарсу, или “метафоричну фарсу“
(Раскин), аутор је, чини се из текста, на појединим местима ис-
пуштао конце игре из руку, а радња је губила на динамици. Не
ретко се сукоби личности разрешвају не на драмски него на
један, можемо рећи, вештачки и колоквијалан начин. Писац се,
такође, понекад превише служио фразама и изанђалим поређе-
њима, чиме су дијалози губили на снази и убедљивости што
се све може узети као очигледна слабост овога комада, мада
је ауторова намера вероватно била да покаже да нам се језик
упрљао и загадио, што је остављено могућем редитељу и некој
позоришној трупи да нам једном представе.
Следећа примедба, која се може дати тексту овог комада је та
да је аутор прекомерним извођењем фарсе у први план, насил-
ним гашењем трагичног, ускратио будуће гледаоце једне емоци-
оналне димезије, што може да доведе до пресецања комуника-
ције између гледалишта и сцене на осећајном нивоу. То прети да
деформише ликове у дводимензионалне фигуре. Такав посту-
пак даље неминовно води до суштинског питња: чему се то под-
смевамо, те да ли је предмет наше поруге довољно значајан.
Више је него очигледно да је Караџићу узор за ову драму
био Кочић, посебно његов “Јазавац пред судом“. Али, у комаду
се могу осетити утицаји пучких игроказа, а посебно фарсе или
интермеца, комично бурлескне игре која је била врло омиљена
у шпанском Златном веку, пре појаве Сервантеса као и код нас
у Приморју, посебно Дубровнику. Јер и ту се, као код Караџића,
појављују ликови из народа и представници одређених за-
нимања, а на реалистичан начин су се рефлектовале важне теме
из народног живота.
Језик ових комада је ослобођен великих и помпезних речи
и метафоричких израза, огољен је и близак је свакодневном
језику обичног народа. Код Караџића, као и у интермецу, имамо
крчмара или mesoneros, који вара госте или је преварен од њих;
затим простака или глупака, bobo, те је ту и escrebano, који је
био популаран лик, који, пак, најчешће иде са или против сео-
ског кмета, саветујући га или се спорећи са њиме, бивајући тиме
његова директна супротност.
Лично сматрам да је Караџићева намера била да нам испри-
ча једну тужну и горко-смешну причу о нама, њима и остали-
ма; о лажним родољупцима и светским политикантима, про-
даним душама, историји која почиње да се стиди саме себе,
властољупцима, курвама, преваренима и употребљаванима,
о времену и свету у коме је лаж постала врхунска морална
категорија и у томе је он у великој мери и успео.
Али, сачекајмо тренутак да се завесе подигну и спусте.