Катарина Костић
Tишина је само побуна
Рано си пронашао пут
Којим се из живота силази у смрт
И из смрти пење…
И тамо где си крочио први пут
У свом сазнању си био
У времену будућем и прошлом
Нерођене с мртвима везивао.
Путујемо, а никуда не идемо
Окамењени се крећемо
Заробљеници речи
Које имају тела.
Отворио си тишину
Да нас тајнама заводи лепота
Час боје смрти, час боје живота.
И кад нам се учини
Да је Камена успаванка
Крај иза свих крајева
Повео си нас даље…
Тишина је само побуна…
Бескрајно
Побегла си ми
Песмо
Осећам те
Жедним
Хрлим за тобом
Али
Не стижем те…
Потамнели бели сан у 1993.
Хтела бих (бар за тренутак)
да твоја кућа
чаробна
од белине и светлости
спокојна
од благости госта
као некада
у мом сну спава
и да мој сан
пресеца
само пламен поезије.
Авај!
језицима пожара
исечени су сви снови
и претворени
у пепео на згариштима
дојучерашњих градова.
Недужни ће васкрснути
из пепела
кад буде касно –
кад се патња окамени.
Одмор ће помиловати
без кривице
осуђене главе
кад се осуда
умори од своје грозоте.
И мени ће мој сан дотрчати
Кућа и гост
Биће
Мој окамењени спокој.
Бранков мост
”Журим на мост. Морамо да прекинемо
телефонски разговор…”
”Журим, остали су већ на мосту…”
”Одох, да нас буде што више…”
”Журим… журим…”
А на телевизијском екрану:
човек до човека.
Лица буктињама осветљена,
озарена песмом,
руке повезане,
стопала до стопала –
сваки убод у живо ткиво се зарива.
Живимо док мост живи –
гласи наслов
овог величанственог призора.
Мост од чистоте живота
саздан,
младости, по свом имену,
заветован
словенском душом
утопљен
јунаштвом предака
опточен
сузама њихове верности
умивен
мудрошћу повесних збивања
озрачен
музом поезије
осунчан.
Машу ми песници из вечности
у вечност гледам…
Од чуђења бомбе занемеле…

Коментари