1
Нек сте ви мени дошли!
То је најважније,
све остало ћемо успут.
То што сте донијели,
то… Сједите и поједите
то поховано и барено.
Видим, има и мајонеза,
домаћег. И рена!?
Бога ми сте се добрих
дограбили жена!
И ја сам волио
да је свега на соври,
да је шарено,
и ракија да се дрмне,
обавезно!
Сједите и једите,
а ја ћу да вас гледам
како пијете!
Оћу да вас само гледам,
да вам још једном
у све повјерујем:
и у најдебље лажи,
и у најтање истине.

Сине!
Сипај зету ракију,
и течи Милутину,
и ујаку Гојку,
и себи сипај.

– Ти, деда, нећеш
да умреш!
Нећеш, деда,
је л’ да? –
гуче
луче,
моја унучица
Милица,
и једном ме руком за руку,
а другом за срце хвата,
па зове: – Тата!
Не дај да деда умре;
не дај, молим те.

Отац је,
син мој,
узме за руку
(како ли се само
промувала
мала,
како је успјела да уђе
у собу у којој лежим?!)
и полако, уз шапат,
изведе је у двориште,
у предворје моје смрти.

2
Муклу тишину
и преспоро вријеме
они за столом,
уз ракију и кафу,
кроз зубе провлаче.
Нико ником не да да плаче;
понеко уздахне и полако
пребаци лијеву
преко десне ноге
или обрнуто,
а онда зет
(ко статуа уображен),
неумно, круто:
– Ви сте, хвала Богу,
сада крепки, и чили…
Кад се сетим какви сте били,
колико јуче. Сад,
добро се држите
и уопште…
– Прескочи! – велим. –
Реци ми само
шта мислиш
у којем би гробљу
требало да лежим?
– У највећем – рече. –
Ви сте заслужили…
Ви… – загрцну се, утече.

Остали се врпоље, чешкају,
ни да се погледају
не смију
или не умију.
– Хајде, родбино, збори.
Гдје ћемо ме?

3
– Сваком човјеку следује
парче земље и парче неба! –
уњка поп
(кад прије стиже?!)
и прилази ми,
сагиње се,
све је ближе,
шапће: – Јесам ти реко
да ћеш ти први!

Такав је одмалена био,
увијек се правио
важан
кад нешто погоди;
неки резултат Звјездин
ил’ какво ће вријеме бити.
– Нећу да умрем, попе! –
шапћем сад и ја,
а он, намћор:
– Како ти кажеш.
– Кажем да би се тамо
ти боље снашо,
то је твој ресор.

4
Чује се, ваљда из кухиње,
некакво тандркало,
а мени баш стало
да нађем праве ријечи
да свог другара подсјетим
бар на онај давни,
вјетровити септембар,
кад смо под стрехом
страховали од школе
и ни до врата
нисмо јој смјели. Ко би
рекао тада
да ће она мрва,
да ће она бобица клека
израсти у оволиког човјека,
у људину,
у дебелог попа Мићана!?
– Сине!
Послужи свештеника
и замоли га да сједе;
још нисам спреман
да се исповидим.

Сад нешто цијуче
ко да туче
неко неког у тој
проклетој
кухињи;
што је не затворе већ једном?!
И шта спремају
толико, лупају,
муте и сјецкају?!
– Јеси ли попио, попе?
– Јесам, слава Богу.
– Кажи ми сад
ти, кад већ ови моји ћуте,
у које би гробље
ваљало да ме закопају,
загробају?
– У које год оћеш.

Има их довољно и сва су,
Богу хвала…
– Е, јеси будала!
”Има их довољно”… Има
гробаља у Београду
да нас све позобљу!
Него, питам, у које ћу ја?
– У које год ’оћеш.
– У које би ме ти?
– У највеће!
– Знао сам.
Блентави зет ми је
то исто
реко из поштовања,
а ти из зезања.
Нећу!
– А ’оћеш да умреш?
– Нећу, ал’ морам;
истекла ми гаранција.
Ни за шта више нисам
послије онолико операција.
Зато сам вас и позво…

Не могу
да наставим, а и зашто бих?
Половина већ мисли:
”Зеза чича, зеза,
зајебава,
па не зна шта је доста.”
Зовем родбину да се,
као,
опростим,
а већ ми пуна кућа, препуна.

5
Пуна кућа избјеглица,
ко што сам и сам;
и био, и осто.
Добјежавамо довде,
ево, вијековима:
од Турака и потурица,
од Аустрије и усташије,
са Истока на Запад,
са Запада на Исток…
По три пута у истом вијеку!?

Гледам,
немам на коме
поглед да зауставим
а да га не упитам:
он ли је,
отац му
или, најдаље, ђед
однекуд дотабано.
– Који је дан данас?

– Двајес седми јул, тата.

Сачекам, па ухватим
поглед мом другу Мићану,
држим га, ево,
ко на нишану:
– Знаш ли ти, попе,
требало би да сте то
у школи учили, да су
за вријеме Диоклецијановог
гоњења хришћана
син и мајка побјегли…
– Из Иконије Ликаонијске
у Селеквију – наставља Мићан. –
Стигли су их гонитељи,
ухватили
и због вјере у Христа
на страшне муке ударили,
па их и побили.

– То су свети мученици
Кирик и Јулита – велим,
па опет само гледам и ћутим.
Видим жениног течу,
бијел ко да је у кречу
преноћио,
(Господе, зар је овај
још жив!?)
дошо касно до памети,
под старост
кад му више не треба,
па сад вреба
кад ће коме и како
коју мудрост да ували!
– Сврби ли те знање, течане?

Ћути, упадљиво ћути
теча Дреча;
можда се и љути
што ја с њим тако,
ко да смо вршњаци.
– Неће дјеца да питају,
праве се да све знају! –
помилујем га тим
тобожњим
разумјевањем,
рјешен да се вратим
светим мученицима,
али кога, човјече,
кога је од свих ових
што су муком замукли,
што су се о себи забавили,
што гледају само
како да преживе
и ни за шта друго
и немају времена,
уопште брига
јесу ли ти свети мученици
пострадали само због вјере
у Христа
или и зато што су побјегли?

Кад неко однекуд и од нечег
побјегне,
не донесе у други крај
(тај
у који је стигао),
само страх од гонилаца својих,
него и оно због чега су
гониоци и кренули за њим,
па га још жешће гоне:
не само да страх у њему
и њега убију,
него да вјеру, љубав и наду,
коју је донио
униште,
затру,
да се у новој средини
не прими и не прошири.

Кирик и Јулита
пострадали су
прије седамнаес’ вијекова,
на сутрашњи дан…

– Нећу данас да умрем! –
викнем. – Сутра ћу!
Сутра око једанес’! –
изведем то тако
да не знају зезам ли
само себе
или и њих. – Идите!
И немојте да касните!
Сутра у једанаес’!

Наравно да не иду.
Ни да мрдну.
Укочили се,
ја бих се бар насмијо
да сам на њиховом мјесту.
Какви су,
они би се засмијали
тек кад бих
што озбиљно реко,
кад бих залелеко
да је још мога ђеда ђед,
1876.
(рецимо)
распаро неког Турчина
(Боже, постоји ли
макар једна једина
српска породица,
која је некуд
однекуд
добјежала,
а да им није
баш то био
јуначки разлог!?)
па је чељад
у глад,
у Босанску Крајину,
у Лику, Банију ил’ Кордун,
или и даље, спрам мора
морала?
А тек што их отуд
поћера Први,
па у крви
и Други свјетски рат,
и онда све ове
нове
бјежаније;

од бјежаније до бјежаније,
од једне до друге Србије!

6
– Што ћутиш, Мићане?
Што ми не кажеш
како се зове
то твоје највеће гробље,
то што нас зобље
брже и лакше?
– Бежанијско – излете зету.
– Бјежанијско – понови ми
поп, ко дјетету.
– Баш ”бјежанијско”?
– Тако се зове!
– Бога ми ће ме и дозвати!
Ал’ кад би некако могло,
да се сутра,
на Св. Кирика и Јулиту,
сахране са мном
и све српске бјежаније
од Каринског мора,
од Лике, Кордуна и Баније,
па, ево, довде…?

Ћуте, опет сви само ћуте.
Ракију и кафу,
кроз зубе провлаче;
нико ником не да да плаче.
Понеко уздахне и полако
пребаци лијеву
преко десне ноге,
ил’ обрнуто…

– Ајде, Мићане, јабуко,
вријеме је да се исповидим.