Прогнани множински падежи нашега језика (1)

Сви ми током школовања научисмо да наш језик има седам падежа.
Али, да ли је баш тако? Разлика између двају њих, датељнога
(dativ) и местнога (lokativ) виси о концу: у књижевном србском се
они разликују само у једнини, само у малом броју речи и само у
нагласку, односно разлика је невидљива у писаној речи. И таква
најмања разлика двају падежа једнине је ограничена на мало
подручје нашега језика (западна Србија) и, да ствар буде још гора,
на путу је нестанка. Стање у множини је још горе: ту од могућих
шест постоје само четири падежа: именитељни (nominativ, на
пример “редови”), винитељни (akuzativ, “редове”), родитељни
(genitiv, “редова”) и општи падеж (“редовима”), служећи уместо
некадашњих датељнога, творитељнога (instrumental) и местнога.
Тврдње да их у множини има више од четири, шест или чак седам,
неозбиљне су, и не представљају ништа више од обичне игре речи
и бројева, и одраз су нечије потребе за прикривањем стварнога
стања ствари.
Да ли одувек беше тако? Не, наравно. У време стварања наше-
га књижевнога језика, почетком деветнаестога века, облици ових
трију падежа множине постојаху широм нашега народа. Најза-
ступљенији беху облици местнога падежа, како крњи тако и нео-
крњени (на пример “о жена(х)”, “по путева(х)/путеви(х)”, “по села(х)
/сели(х)” …). Облици датељнога се могаху чути од јужнога Косова до
Војводине (“Турком”, “воловом”, “зидовом”, “пријатељем” …). На-
жалост, посебни облици творитељнога беху најређи, углавном ог-
раничени на Војводину и изједначавањем гласа “Ы” са гласом “И”
делимично сведени на именитељни (“с орлови”, “са коли”). Нажа-
лост, граматика књижевнога језика беше заснована (само) на го-
вору села Тршића, где сва три наведена падежа беху замењена опш-
тим, потекавшим од датељно-творитељнога падежа двојине. Гово-
ри Војводине беху потпуно занемарени, где без икакве сумње, од
свих србских наречја падежи нашега језика беху најбоље очувани
и самим тим најмање искварени. Исто беше и са говорима оста-
лих наших крајева.

Тиме се дошло до несклада једнинских и множинских падежа
(двома падежима једнине одговара само један падеж у множини),
чије се штетне последице најбоље могу видети из следећега примера:
Погледајмо реченице у једнини “Људи се прилагођавају проме-
ни” и “Људи се прилагођавају променом”. Оне имају на први пог-
лед слична, али ипак сасвим различита значења. Уколико имени-
цу “промена” будемо пребацили у множину, у оба случаја ћемо
добити реченицу “Људи се прилагођавају променама”. Овде се
две потпуно различите мисли изражавају истом реченицом, па
је стога добивени исказ двосмислен, а узрок томе је непостојање
посебних датељнога и творитељнога падежа множине у нашем
књижевном језику. Што се тиче другога значења, њега бисмо од
првога некако могли разлучити помоћу предлога “са”, али не знам
како бисмо пригодно могли изрећи прву без опасности забуне са
другом мишљу.
Једноставно, наш садашњи језик није у стању јасно изразити
ову мисао без неприхватљива усложњавања реченице, попут на-
карадна свођења множине на једнину у “Људи се прилагођавају
броју промена већему од један”. У старом књижевном језику Срба,
са неокрњеним падежним саставом, прва мисао би се изразила
речима “Људи се прилагођавају променам”, а друга “Људи се прила-
гођавају променами”. Скоро у продавници видех рекламни нат-
пис “Измамите осмех беби!”, који би превођењем у множину (“Из-
мамите осмех бебама!”), такође постао двосмислен. И реченица
“Кунем се својим синовима” је такође двосмислена и нејасна. На-
равно, примери оваквих нејасноћа и двосмилености се не срећу
често, али се ипак с времена на време наилази на њих (на први
пример, са променама, наиђох читајући стрип).
У ствари, догађају се нешто чешће, али се у већини случаја упо-
требе општега падежа множине тумачивих на два начина, једно
од двају могућих значења на основу смисла може одбацити као
мало или нимало вероватно па се тако остаје са само једним и из-
бегава забуна. Ево примера: “Обрисах под својим пријатељима”.
Чувши овакав исказ, човек смисао творитељнога падежа одбацује
као мало вероватан и онда остаје само једно могуће значење (нико
не очекује да се пријатељи користе као крпе за брисање пода). То са
првим примером не беше случај, ту се ниједно значење не могаше
одбацити као мало вероватно. Али, ако неко ипак жели исказа-
ти мање вероватну мисао, он ће то тешко моћи учинити, пошто
једноставно неће бити схваћен. Погледајмо сада шта се добија ако
бисмо у претходном примеру реч “пријатељима” заменили речју
“противницима”. Реченица “Обрисах под својим противницима”
је у потпуности двосмислена. Ту нам чак ни убацивање предлога
“са” не би помогло, јер у овом случају творитељни падеж са и без
наведенога предлога има различито значење!
А сада, ево табеле наведених множинских падежа у свих сло-
венских језицих. Ту се јасно може видети колико наш језик изгуби
непотребним избацивањем наших падежа и њиховим прогоном
у наречја, и колико се непотребно удаљи од скоро свих осталих
словенских језика.
________________________________________________________
1
У протекле две деценије на интернету се појавило више веома интере-
сантних текстова о истини о српском језику. У њима аутори доказују
да правила о српском језику Вука С. Караџића нису изведена до краја.
То је једна врста културног и научног бунта и у њему учествује више
стручних лингвиста који немају храбрости да своје текстове потпишу
пуним именом. Они и пишу своје текстове по тим до краја изведеним
правилима реформе српског језика какав је и овај који објављујемо у
нашем часопису (Редакција).