Прогнани множински падежи нашега језика (1)

Треба напоменути да наведене падеже редовно коришћаху сви
наши писци до Вука (Гаврил Стефановић Венцловић, Јеротеј Ра-
чанин, Орфелин, Доситеј Обрадовић, Саво Мркаљ …), и многи за
време и после њега (Бранко Радичевић, Његош, Лаза Костић …).
Ево неколико примера из дела Венцловића, писаних народним
језиком: у ових реках, у женах, на коњи(х), по усти(х), синовом сво-
јим, поганским боговом идолом, са женами, с клицами, са својим
ручицами; с митрополити, с владиками, са свим црковним уред-
ници; пред вами итд… Примери Његоша су: о ратиштах, по гра-
ницах. Међу новијима се нарочито истиче Лаза Костић (1841-1910),
па ћу навести неколико примера и из његових дела (он редовно
писаше апостроф тамо где би из некога разлога изоставио слово
“х”): у колених, у млазових, у часових, на вратих смедеревских, на
конацих, по српских крајевих, по уздасих, по ребрих, на меканих,
белих леђи’, у сјајних дворови’, на младих рамени’, на усти’ мојих,
вашим дедовом, изабраником… Ево и примера из песме “Самсон и
Далила” са узастопним местним и датељним множине: “И откуд у
тих груди’ где мужевом отров суди”, без слова “х”, изостављенога
зарад римовања.
Напомињем да у време светих кнеза Лазара и његовога сина
деспота Стефана по свем судећи није било појаве губљења мно-
жинских падежа. Сви падежи коришћени у повељах и писмах
писаних народним језиком су изворни србски: по трговех, у них
келїах, кнез всѣмь Срьблем, с всеми сели и заселци и мегіами, прѣд
онемизи судиіами…
Било би добро ако би наш књижевни језик, упоредо са обли-
цима општега падежа са наставком “-ма”, дозволио и употребу об-
лика двају чешћих од њих, местнога и датељнога множине и вра-
тио их у граматику.
Разлози су следећи:
Тиме бисмо у множини стварно имали шест различитих па-
дежних облика, па би укупан број падежа, са облицима зватељно-
га (vokativ) у нашем језику поново неспорно био седам. Тако би се
прекинула расправа о броју падежа, да ли их има седам или шест.
Дозвољавањем употребе непотребно протераних падежа ис-
правила би се велика грешка и језичка неправда, и наш језик при-
макао нашему старому језику, нашим наречјем, и другим словен-
ским језиком.
Тиме би се наш језик приближио језику наших многобројних
писаца не тако давнога раздобља. Мислим да то многи од њих, по-
пут Лазе Костића и Његоша, својом величином и делом заслужују.
Враћањем датељнога падежа множине би се уклонили недо-
стаци и неправилности наше граматике, попут оних из наведених
примера, и уклонио несклад падежа једнине и множине.
Оваквом изменом би се показало да се узимају у обзир извор-
не особине нашега језика сачуване и у других говорах нашега на-
рода, осим оних из уске области наречне основице књижевнога
језика, чиме би се извршило њено проширење.