Небојша Радић
Мој језик је моја домовина
“Мој језик је моја домовина”, ускликнуо је чувени португалски пе-
сник Фернандо Песоа, док се амерички писац румунског порекла
Андреј Кодреску јада, па каже: “Некада сам био Румун, а онда сам
сам себе превео на енглески језик!”
Мотив језика као домовине је присутан у свим светским књи-
жевностима. Које је то последње уточиште писца и човека, уточи-
ште које ниједна војска није покорила, ниједан бандит отео, нити
кабадахија обешчастио? Шта је то што ниједан банкар још није
успео да под хипотеку стави? Одговор знамо: језик!
Матерњи језик је неотуђиви део нашег идентитета и личности.
Он се предаје на чување с колена на колено. Сетимо се само веко-
ва отоманске владавине Балканом, када је наша народна поезија
проносила наше име, памћење, мудрости, изреке, лепоте и мелодије.
Језик је такође и активна компонента “изградње” идентитета.
Значи, не само да нам је језик предат на чување, већ нам је дат да
се са њим развијамо, да га обогаћујемо и даље преносимо наред-
ним генерацијама и да у њега “учитамо” наше бивствовање и трагање.
У нашем случају питање језика и идентитета има још неколико
додатних димензија, као на пример питање настанка језика којих
у бившој СФР Југославији није било: босанског и црногорског. Пи-
тање је, наиме, следеће: на основу којих су се то критеријума ови
“језици” издвојили и добили “лингвистички” статус? Но, како је то
већ свима јасно, то није питање лингвистике (науке), већ полити-
ке и краткорочних интереса одређених елита и тиме се бави ис-
торија језика. За питање којим се овде бавимо, ја наново сугеришем
компаративни приступ проблематици историје народа и ње-
говог језика, а за пример предлажем Енглезе и енглески језик.
Последњи пут је нога освајача ступила на тло енглеског острва
пресудне 1066. године, када су Нормани (Французи), које је пред-
водио Вилијем (тада назван) Освајач, поразили Англосаксонце у
боју код Хејстингса на југоистоку Енглеске.
Покореној земљи освајачи су наметнули своју власт, обичаје
и донели нови језик: француски, тако да, на пример, чувени ен-
глески херој из доба крсташких ратова, Ричард Лављег Срца (1157-
1199), енглески језик није ни говорио, а јавно се свима и жалио
како би Енглеску најрадије продао само кад би имао коме!
Потом је дошао краљ Џон звани Беземљаш, који је био толи-
ко неомиљен и озлоглашен да већ осам векова ниједна енглес-
ка краљевска породица није детету дала име Џон, иначе најрас-
прострањеније име у земљи! Елем, тај Краљ Џон је био принуђен
од стране великаша (барона) да потпише документ који се звао
MAGNA CARTA LIBERTATUM (Велика повеља права, 1215.г.). Био
је то први у свету признати устав који је ограничавао права кра-
љева и прецизирао дужности властеле.
Један од занимљивих података у вези тог документа је списак
барона, којима је дато да надгледају спровођење Повеље. Наиме,
свих двадесетак имена су норманска, имена властеле, освајача из
Хејстингса, барона који су се споразумевали на француском јези-
ку. Значи, у то време је англосаксонски био језик сточара и ратара,
а француски је био језик норманске властеле. Ако само погледа-
мо данашњи речник енглеског језика, видећемо да су називи жи-
вотиња на испаши англосаксонски, а њиховог меса на трпези нор-
мански (нпр. ox и beef ).
Амерички научник Џозеф Вилијамс је спровео испитивање
енглеског језика, у коме је користио узорак од десет хиљада речи
узетих из пословне кориспонденције, и дошао до следећих резул-
тата:
• речи француског порекла чине 41%;
• “оригиналне” енглеске речи 33%;
• речи латинског порекла 15%;
• речи из старонорвешког 2%;
• речи из холандског 1%;
• речи из свих других језика 10%.
Како су овакве историјске и лингвистичке околности утицале на
развој енглеског језика? На основу расположивих доказа бисмо
морали констатовати да су утицале повољно, јер се данас увелико
сматра да је енглески:
• лексички најбогатији језик на свету;
• постао језик међународне комуникације;
• језик којем се “опиру” сви други језици света.
Што је код енглеског језика још и најзанимљивије јесте да је тај
“међународни” језик управо овај који говоримо ми странци, а не
онај који говоре у Лидсу, Манчестеру, Бирмингему или источном
Лондону!
А како се оваква лингвистичка перипетија одразила и одра-
жава на питање идентитета? Наиме, данас, по “заласку” империје
изнад које “сунце никада не залази”, имамо врло занимљиву си-
туацију. На британским острвима од старих, аутохтоних народа
данас постоје Енглези, Шкоти, Велшани, Ирци и Британци.
Па, ко су сада ти Британци? – могао би неко невешт да се упи-
та? Британци су углавном Енглези! Шкоти су Шкоти, Ирци су
Ирци (без обзира да ли су “северни” или из “Републике”), Велшани
су Велшани а Енглези су – Британци!
Мало старији читаоци ће се сад вероватно сетити Југославије
у којој су Словенци били Словенци, Хрвати су били Хрвати и тако
даље, а Срби су бивали Југословени. Народ са већинским станов-
ништвом који себе види као хегемона, тежи да “присвоји” општи
идентитет, да себе “пројектује” на територију “империје”.
Још један занимљив детаљ: Енглези ретко кажу “у Енглеској”.
Они готово искључиво користе израз “у овој земљи” (in this coun-
try). Како то само подсећа на наше “на овим просторима”, на про-
сторима који се на дају ни именовати!
Но, да размотримо случај, на пример, Ираца који су насељава-
ли Британију и пре доласка Англа и Саксонаца (о Норманима да
и не говоримо). Ирска је била вековима под суровом енглеском
окупацијом. Средином 19-ог века је током велике епидемије гла-
ди Ирска изгубила четвртину становништва (колико и Србија у
Првом рату). Током те застрашујуће пошасти, када су деца умира-
ла у рукама мајки и када се пола Ирске преселило (побегло) у Аме-
рику, Енглези (краљица) су и даље редовно и без грешке напла-
ћивали порез!
Глад је била толика и таква да је 1845. године и турски султан
Абдул ел Меџид објавио да шаље помоћ ирским фармерима у вре-
дности од десет хиљада фунти, на шта је краљица Викторија од-
говорила да никако не шаље више од хиљаду, јер она намерава да
пошаље две хиљаде, па да не испадне… Султан је послао хиљаду
фунти, али је послао и конвој бродова са помоћи, који је енглеска
морнарица покушала (неуспешно) да блокира! Ирци су у потпу-
ности преузели енглески језик и данас је мали број оних који го-
воре Гелик.
Шта су Ирци постигли на енглеском језику? Четири Нобелове
награде за књижевност су изузетан подвиг за земљу са не више од
пет милиона становника: Вилијам Батлер Јејтс (1923), Џорџ Бер-
нард Шо (1925), Самјуел Бекет (1969) и Шејмус Хини (1995).
Ирска је направила економски бум крајем прошлог века и од
једне од најсиромашнијих постала једна од најбогатијих земаља
Европе. Тај њихов успех је у доброј мери заслуга језика којим се
служе, енглеског.
А кад смо већ код тога, морам да скренем пажњу и на нешто
другачији пример прото-становника британских острва, Велша-
на и њиховог језика (кимрајг). Велшани су, наиме, очували свој
језик и све га више уче и користе, тако да је Велс данас двојезичан.
Ми смо истрпели турску окупацију, двадесети век, ратове и
пустош. Ми, међутим, свој језик, веру и обичаје јесмо задржали и
нама турски султан помоћ није слао, ми смо сами отишли и узели
шта је наше.
Онда је дошло време нових сеоба и сада српски језик говоримо
широм света, од Балкана до Аустралије, Канаде и Јужне Африке.
Дакле, “језик је моја домовина” како на почетку рече Фернан-
до Песоа, а Раде Батуран ми каже да ставим “отаџбина” уместо
“домовина”, јер је ова друга хрватска реч. Ја му кажем: “Раде, наша
је реч, него су је Хрвати позајмили! Зар само због тога да ми пре-
станемо да је користимо? Поред тога, још да ти кажем да ми мета-
фора не би стајала како треба!”
“У реду онда”, сложи се Раде, ја одахнух, а ми сви заједно наста-
висмо ово путовање воденим и језичким токовима света.
Александар Гружански
Прогнани множински падежи нашега језика (1)
Сви ми током школовања научисмо да наш језик има седам падежа.
Али, да ли је баш тако? Разлика између двају њих, датељнога
(dativ) и местнога (lokativ) виси о концу: у књижевном србском се
они разликују само у једнини, само у малом броју речи и само у
нагласку, односно разлика је невидљива у писаној речи. И таква
најмања разлика двају падежа једнине је ограничена на мало
подручје нашега језика (западна Србија) и, да ствар буде још гора,
на путу је нестанка. Стање у множини је још горе: ту од могућих
шест постоје само четири падежа: именитељни (nominativ, на
пример “редови”), винитељни (akuzativ, “редове”), родитељни
(genitiv, “редова”) и општи падеж (“редовима”), служећи уместо
некадашњих датељнога, творитељнога (instrumental) и местнога.
Тврдње да их у множини има више од четири, шест или чак седам,
неозбиљне су, и не представљају ништа више од обичне игре речи
и бројева, и одраз су нечије потребе за прикривањем стварнога
стања ствари.
Да ли одувек беше тако? Не, наравно. У време стварања наше-
га књижевнога језика, почетком деветнаестога века, облици ових
трију падежа множине постојаху широм нашега народа. Најза-
ступљенији беху облици местнога падежа, како крњи тако и нео-
крњени (на пример “о жена(х)”, “по путева(х)/путеви(х)”, “по села(х)
/сели(х)” …). Облици датељнога се могаху чути од јужнога Косова до
Војводине (“Турком”, “воловом”, “зидовом”, “пријатељем” …). На-
жалост, посебни облици творитељнога беху најређи, углавном ог-
раничени на Војводину и изједначавањем гласа “Ы” са гласом “И”
делимично сведени на именитељни (“с орлови”, “са коли”). Нажа-
лост, граматика књижевнога језика беше заснована (само) на го-
вору села Тршића, где сва три наведена падежа беху замењена опш-
тим, потекавшим од датељно-творитељнога падежа двојине. Гово-
ри Војводине беху потпуно занемарени, где без икакве сумње, од
свих србских наречја падежи нашега језика беху најбоље очувани
и самим тим најмање искварени. Исто беше и са говорима оста-
лих наших крајева.
Тиме се дошло до несклада једнинских и множинских падежа
(двома падежима једнине одговара само један падеж у множини),
чије се штетне последице најбоље могу видети из следећега примера:
Погледајмо реченице у једнини “Људи се прилагођавају проме-
ни” и “Људи се прилагођавају променом”. Оне имају на први пог-
лед слична, али ипак сасвим различита значења. Уколико имени-
цу “промена” будемо пребацили у множину, у оба случаја ћемо
добити реченицу “Људи се прилагођавају променама”. Овде се
две потпуно различите мисли изражавају истом реченицом, па
је стога добивени исказ двосмислен, а узрок томе је непостојање
посебних датељнога и творитељнога падежа множине у нашем
књижевном језику. Што се тиче другога значења, њега бисмо од
првога некако могли разлучити помоћу предлога “са”, али не знам
како бисмо пригодно могли изрећи прву без опасности забуне са
другом мишљу.
Једноставно, наш садашњи језик није у стању јасно изразити
ову мисао без неприхватљива усложњавања реченице, попут на-
карадна свођења множине на једнину у “Људи се прилагођавају
броју промена већему од један”. У старом књижевном језику Срба,
са неокрњеним падежним саставом, прва мисао би се изразила
речима “Људи се прилагођавају променам”, а друга “Људи се прила-
гођавају променами”. Скоро у продавници видех рекламни нат-
пис “Измамите осмех беби!”, који би превођењем у множину (“Из-
мамите осмех бебама!”), такође постао двосмислен. И реченица
“Кунем се својим синовима” је такође двосмислена и нејасна. На-
равно, примери оваквих нејасноћа и двосмилености се не срећу
често, али се ипак с времена на време наилази на њих (на први
пример, са променама, наиђох читајући стрип).
У ствари, догађају се нешто чешће, али се у већини случаја упо-
требе општега падежа множине тумачивих на два начина, једно
од двају могућих значења на основу смисла може одбацити као
мало или нимало вероватно па се тако остаје са само једним и из-
бегава забуна. Ево примера: “Обрисах под својим пријатељима”.
Чувши овакав исказ, човек смисао творитељнога падежа одбацује
као мало вероватан и онда остаје само једно могуће значење (нико
не очекује да се пријатељи користе као крпе за брисање пода). То са
првим примером не беше случај, ту се ниједно значење не могаше
одбацити као мало вероватно. Али, ако неко ипак жели исказа-
ти мање вероватну мисао, он ће то тешко моћи учинити, пошто
једноставно неће бити схваћен. Погледајмо сада шта се добија ако
бисмо у претходном примеру реч “пријатељима” заменили речју
“противницима”. Реченица “Обрисах под својим противницима”
је у потпуности двосмислена. Ту нам чак ни убацивање предлога
“са” не би помогло, јер у овом случају творитељни падеж са и без
наведенога предлога има различито значење!
А сада, ево табеле наведених множинских падежа у свих сло-
венских језицих. Ту се јасно може видети колико наш језик изгуби
непотребним избацивањем наших падежа и њиховим прогоном
у наречја, и колико се непотребно удаљи од скоро свих осталих
словенских језика.
________________________________________________________
1
У протекле две деценије на интернету се појавило више веома интере-
сантних текстова о истини о српском језику. У њима аутори доказују
да правила о српском језику Вука С. Караџића нису изведена до краја.
То је једна врста културног и научног бунта и у њему учествује више
стручних лингвиста који немају храбрости да своје текстове потпишу
пуним именом. Они и пишу своје текстове по тим до краја изведеним
правилима реформе српског језика какав је и овај који објављујемо у
нашем часопису (Редакција).
Миле Медић
Српски писци и српски језик
Језик је средство споразумевања међу људима.
За писце је језик много више од пуког средства споразумевања.
Језик је за писце и средство уметничкога, књижевног изражавања.
За писце је реч једина грађа од које он ствара своје дело.
Другима је дат камен, дрво, гвожђе, глина, боја.
Писцима је дата само та бестелесна реч, она која беше од иско-
ни, која беше у Бога, која Беше сам Бог, варница духа која је искочи-
ла из човека и обасјава сву земљу васиону.
Реч нема ниједно својство ствари, а има сва својства духа.
Српски народ и српски писци могу бити поносни на своју реч
и свој српски језик. У том језику настала су највећа уметничка
дела српског народа. Наш народ није створио ништа веће и значај-
није од онога што је створено у језику. То је народну поезија, Гор-
ски вијенац, На Дрини ћуприја, да споменем само оно што је до-
сегло светску величину и славу.
Све је то само из речи и језика створено.
Одатле потиче и право и обавеза српских писаца да пишу и
брину о језику. Они немају ништа осим језика.
Ко би то могао да има прече право да говори о језику осим писаца?
Српски писци данас не ступају у одбрану и заштиту српског
језика као усамљени појединци, него сви заједно, као Удружење
књижевника Србије.
Данас су с нама сви српски писци који пишу и који су писали
српским језиком.
Стицајем сретних околности чланови уредништва Језичке
трибине су водећи српски лингвисти, а истовремено и чланови
Удружења књижевника Србије.
То су људи који су вратили име српском језуку, на велика
врата, у Устав и законе Србије.
То су људи који су српској науци о језику вратили њено име –
србистика.
У Удружењу књижевника Србије стекли су се сви услови за
широку, озбиљну и научну расправу о отвореним питањима срп-
ског језика.
Српски писци о српском језику
Српски народ су изгнали из његовог језика.
Туђин, кога су Срби до јуче звали братом , уселио се у српски
језик. (Тиодор Росић)
Све иде у језик или у земљу.
Име нечега, кад уше у језик, остаје, занавек. (Жарко Команин)
Језик све памти, у њему је све садржано, и људи се одричу је-
зика само ако желе да пониште памћењ. Одиста, многи то желе. (Ра-
домир Уљаревић)
Народни језик је овладао у књизи највише својом љепотом. То вам
је красан момак, да га љепшег на свијету нема.
А највишу ће заслугу по народни језик себи стећи онај који уза
све то још прегне да зарони у бездан прошлости, те да из наших
народних споменика изнесе све оно благо, па да њим окријепи и
обогати садашњи књижевни језик. (Лаза Костић),
Где је људима завичај? Тако где други људи око њих разумеју до
краја и до дна шта они кажу, до последњег спољног и унутрашњег
трепета језичког разумеју шта је онима драго и шта их боли. Зау-
зме ли нашу њиву или село народ другога језика, завичају нашем
је крај.
Туђина, то је туђ језик.
Оставили су исељеници села и њиве, куће и гробља, али у
горко стиснутим устима носе свој језик,и где се проспе реч која се
до дна и до краја разуме, тамо ће бити завичај и живот.
Али, рећи ће онај неко, језик не само да стари него чили и
умире, долази други. Није сасвим тако. Језик као богата шума,
отреса лишће, наравно, и заодева се новим, али не умире језик
цео, не изумире шума ако се занављају гране и зеленило. А ако не-
ки језик умре, умро је доиста и народ. (Исидора Секулић)
Косово је одбранио дух, а не оружје. Освојио га је песник, а не вој-
ник. Реч, а не сабља. (Матија Бећковић)
Вуков Рјечник је моћнији од најмоћније траве расковника: он
отвара врата светова који су говорили нашим језиком, пре нас. Ње-
гов Рјечник је наше сјећање и памћење. (Радомир Констатиновић)
Заблуда је произвољна тврдња како је српски језик сирома-
шан у тачним ознакама за поједине појмове, како је неразвијен,
како се њиме не може све тачно и прецизно изразити.
Нас обузима неизмјерно гњев и сјета посматрајући како се
бездушно насрће на драгоцјену, духовну творевину, на чистоту и
љепоту народног језика. Гњев нас обузима што у том унакажавању
и мрцварењу нашег сјајног слободног језика осјећамо своју свеоп-
шту колонијалну порабоћеност и подврђеност. (Петар Колчић)
Без страних речи не може се, данас, ни писати ни говорити…
У туђицама је данас укус учености, церемонијала, конвенција.
Ко жели власти да с домогне, мора се најпре с туђицама спри-
јатељити.
Туђице дају утисак тоеријске поткованости, и поуздани су
знак упућености у правила игре.
Подвале са страним речима вазда изнова успевају.
Туђице замумуљују ионако нејасне појмове и њихове везе са
стварима: и реч и садржај су искривотворени. (Милован Данојлић)
Поезија је једина национална умјетност, јер је језик једини што
народ има и што га чини својим. Све друго могу донети у виду ху-
манитарне помоћи нови господари света. (Душко Трифуновић)
Ја мислим да је наш језик данас не само један од најлепших,
него и један од најузбудљивијих језика у овом историјском раздоб-
љу. (Станислав Винавер)
Па ипак бити његов чувар, чувати говор као свето јаје да се не
разбије. Да се и ми не разбијемо заједно с њим. Чувати и грејати
његову клицу, надати се његовом изненађењу, стајати пред њим
као пред огледалом, и у том огледалу не само тражити свој лик,
него га и некуд слати, даље, иза, незнано куд. (Миодраг Павловић)
Када данас чујем како је Вуков језик баласт нашег језика, да је уна-
задио културу и исувише је посељачио – остаје ми да се горко осмех-
нем. Као да Горски вијенац и Вуков превод Новог завјета нису нај-
бољи деманти такве тврдње.
Језик је пишчева бусола, која му показује стране света. (Радос-
лав Братић)
Језик је предак и потомак, истовремено. језик претка је језик
потомка.
Чувати матерњу реч значи кућити најбољу имовину. Бранити
своју реч значи бранити себе. (Миро Вуксановић)
Питају ме често одакле теби речи твоје песме. Има речи
костију. Има речи жеравица. Има речи змија. С речима се уопште
не треба шалити и, између осталих, има и речи кључева. Те речи
кључеви су једине живе речи од којих можеш начинити песму. Јав-
љају ти се као звезде или цела сазвежђа на своду лобање. (Васко Попа)
Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгуби-
ти као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик,
земљу душу?
Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај
да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити
највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију
ријеч свога језика.
Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима.
Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је ри-
јечи потрао и својих потурио.
Народ који изгуби своје ријечи престаје бити народ.
Зато је, чедо моје, боље изгубити све битке и ратове него изгу-
бити језик. Послије изгубљеног језика нема народа.