Слово о бесловесној
“Сарајевској декларацији о језику”

“Декларације доносе, усвајају и објављују стручни тимови, преко
особа или тела за то овлашћених”, пише слично у свим речницима
страних речи у српском, енглеском и руском језику у које сам
имао увид.
Ако је језик печат народа, а компетентни лингвисти, философи
и филолози кажу да јесте; ако је писмо кôд народа, а најпозванији,
делима потврђени графолози, лингвисти и социоози културе
кажу да јесте – онда се сваки образован човек, близак струци
језика и писма, мора запитати ко је позван да доноси деклерацију
о печату и кôду народа српског.
Јесу ли позвани да о тако сложеном лигвинстичком питању
пишу декларације самопозвани глумци, партијски књижевници,
идеолошки политиколози, сервилни новинари и весели одбор-
ници Милогорци у државним скупштинама или шпијунске не-
владине организације? Свакако да нису. Јесу ли потписници
ове скудоумне декларације само надничари Сорошове и других
глобалистичких фондација? Досадашња ангажованост и скоко-
вито напредовање у каријери многих од њих, казују нам да јесу.
Јесу ли самопозвани да пишу ову подваљивачку декларацију о
српском језику нарко-зависници који ће убити и оца и мајку само
да обезбеде потребан новац за куповину дроге од које су постали
зависни њихови организми? Дошаптавају нам чланови њихових
породица да јесу, а медији гласно говоре: “Забрани нас, Боже, од
њихових неурачунљивих декларација.”
Јесу ли позвани постмодернистички лингвисти и писци из
других нација да пишу декларацију о српском језику и писму?
Јесу, ако их позову српски лингвисти и књижевници, рачунајући
на њихово делима доказано интелектуално поштење. Ево, и ми
јавно позивам лингвисту, академика Ивана Клајна да се замисли
над својом руком којом сакати српски језик деценијама. Јавно га
позивам да преиспита своје интелектуално поштење када је себи
дозволио да се, као Јеврејин по нацији, а лингвиста академик
по стручности, сврста у шарену братију глумаца, идеолога и
одборника, да с њима укида и име српском језику којим говоре
сви Словени на Балкану, а преименују га у некакве тек настале
политичке језике Хрвата, Милогораца и Бошњака. Први од
лингвиста из САНУ поодавно је почео и да поништава кôд
српског народа.
Да је академику Клајну у добром стању интелектуално поштење,
он би скренуо бесловесној братији трабаната да се тај “заједнички
језик” зове српски језик па, следствено лингвинстичкој науци и
интелектуалном поштењу научника лингвиста, и декларација
се тако мора звати. Српски народ не може самопореченим ком-
шијама ништа забранити, али себи може наредити све па и овај
етички минимум: да свој језик назива родним именом ма где да
се он говори: у Србији, Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној
Гори, у Словенији, Мађарској, Румунији, Бугарској, Македонији,
Турској, у Немачкој и другим земљама Европе, у Канади и другим
земљама Северне Америке, као и у Аустралији и на Новом
Зеланду. Никада, ама баш никада не смемо пристати да свој
језик другачије зовемо у ма којој другој држави која се налази у
говорном подручје српског језика или се у етничким заједницама
те државе српски говори.
У темељима српског језика и писма су средњовековни Ду-
шанов статут Српског Царства и Законоправило Светог Саве,
темељ статут Српске, Румунске и Руске Православне Цркве. Мало
је народа у средњем веку писало статут своје државе и цркве на
свом језику и писму. Зато је насаломљив и неизбрисив печат и код
српског народа.