Ми о нама

Разговор са г. Зораном Младеновићем, председником жирија
за доделу литерарних награда часописа “Људи говоре” за 2011.

Часопис “Људи говоре” расписao је почетком 2011. године наград-
ни конкурс за најбољу причу, песму или драмски текст младих
који живе или су живели у установама за децу без родитеља у било
којој земљи света, на тему Моје најлепше. Једини услов је био да го-
воре и пишу српским језиком и писмом.
За победнике на конкурсу обезбеђена је по једна новчана наг-
рада за три узраста младих литерарних стваралаца:

а. основношколски узраст (8-14 година)
б. средњошколски узраст (15-19 година)
в. универзитетски или почетни радни узраст (20-25 година)

У фебруару ове године чланови жирија су ишчитали све при-
спеле радове и једногласно доделили награде:
Нади Матушев, ученици основне школе из Прихватилишта за
децу и омладину;
Илијани Кладар, ученици средње школе из Дечијег села “Др Ми-
лорад Павловић” из Сремске Каменице;
Светлани Павловић, студенту из Дечијег села “Др Милорад
Павловић” из Сремске Каменице.
Награде су по 200 долара и објављивање њихових радова у ча-
сопису “Људи говоре”, у рубрици “Они који долазе”.
Жири је радио у саставу:
Зоран Младеновић, председник
Никол Марковић, члан
Др Радомир Батуран, члан
Уз имена награђених, објављујемо и кратак разговор са пред-
седником жирија, г. Зораном Младеновићем из Монтреала.

Људи говоре: После читања радова приспелих на овогодишњи
конкурс, који су Ваши утисци и о конкурсу и о радовима?

Зоран Младеновић: Из читања свих приспелих радова од деце
и омладине у домовима без родитеља, којима је био намењен ово-
годишњи литерарни конкурс, стичем утисак да смо успели да бар
за тренутак одшкринемо њихова срца. Они су нам свима казали
оно што њима највише недостаје: љубав и пажња . То је углавном
оно за чиме сва та деца највише чезну .
Мислим да ће и читаоци три награђена литерарна исказа, која
објављујемо у овом броју, доћи до истог закључка.
Интересантно је да су све приспеле приче написале девојчице.
Нажалост, нисмо ниједан рад добили од дечака.
Надам се да ће им скромне награде које смо доделили бар за тре-
нутак помоћи да себи приуште “нешто најлепше”, какав је био и
наслов овогодишњег конкурса.

ЉГ: Наш часопис овим бројем улази у пету годину свог постојања.
Од овог броја и електронско издање часописа је на мрежи, а већи-
на текстова ће бити и на енглеском језику. Имате ли предлога за
будућа успешна издања?

ЗМ: То је исто као и у музици, где популарност једног певача не
можете мерити само бројем продатих целулоидних дискова. Ве-
рујем да наш часопис “Људи говоре” долази у руке и бива читан од
много већег броја читалаца него што наговештава број претплат-
ника у овом тренутку. Сигурно је да ће, са могућношћу претплате
и читањам часописа путем интернета и на српском и на енглеском
језику, наши “Људи” доћи у додир са новим читаоцима у свим де-
ловима света. Томе ће сигурно помоћи и двојезично штампање ча-
сописа. То ће дати шансу и свим пријатељима српског народа и ње-
говог језика и књижевности, као и новим генерацијама наших по-
томака у дијаспори, који још довољно нису научили српски језик,
да боље упознају и језик и културу српског народа. Слутим бројно
читалаштво овог по много чему значајног часописа..
Сигурно је да магазин из године у годину расте и стаје раме
уз раме са најбитнијим издањима на српском језику. И у рубрици
“Одјеци и полемике” овог часописа читали смо судове еминент-
них књижевника, језикословаца и философа да је “сваки број ча-
сописа Људи говоре бољи од претходног”, што се ретко догађа у
периодици културе.
Због свега наведеног, доћи ће тренутак када ће и наш часопис
за књижевност и културу из Торонта “Људи говоре” покренути
конкурс за најбољи роман године на српском језику .

ЉГ: Ми организујемо посете и предавања уважених гостију са
свих континената и из различитих области културе. Имате ли
свој коментар и савет и за ту мисију нашег часописа?

ЗМ: То јесте важна мисија часописа и морате наставити упозна-
вање наше заједнице са свим битним гостима који могу да нас
посете.
То су догађаји које друге наше организације не практикују, сем
у њиховом комерцијалном интересу. Нажалост, много су чешћи
гости фолк-певачи него професори и академици. А управо инте-
лектуалци и уметници с визијом креирају здраву, трајну и проспе-
ритетну заједницу и друштво.
Сва та предавања, упознавања и разговори отварају нам ши-
рину и дубину мисли и осећања, величину , разноврсност и богат-
ство живљења. Стварају комплексност грађана као појединаца и
као заједнице.
Луцидни, креативни гости доносе нам сигурнију оријентацију
у сопственим животима, преносе на све нас богатство и ширину
своје мисли и рада. Богатство своје личности и дела на тренутак
поделе са нама, дарују нам део себе и побуђују размишљања, идеје
и визије које се могу доживети само личним коктактом.
Такође мислим да би у неко скорашње време часопис и клуб
“Људи говоре” требали да, уз издавачку активност, појачају и орга-
низацију културних приредби, као што је била јесенас изложба де-
сетак ликовних уметника, који су претходно објављени у часопи-
су. Томе треба додати и довођење монодрама и позориших пред-
става. Свакако, све то не сме да потисне презентацију већих и
вреднијих књижевних, уметничких и научних издања.

ЉГ: Имате ли још неки предлог за наш часопис?
ЗМ: Имам. Морате да идете на сајмове књига и све манифестације
књиге, националне и светске. Јесте ли представили часопис на Сај-
му књига у Београду?
ЉГ: Нисмо, али верујем да ћемо већ на јесен ове године бити при-
сутни на Сајму књига у Београду.
На крају, не можемо а да се не дотакнемо и Вашег колекцио-
нарског рада, прикупљања наших вредних књига. Шта је оно што
Вас највише у томе одушевљава?

ЗМ: Суштина потраге за свим битнијим српским делима, а такође
и страним издањима која се баве нама, јесте сабирање релевантних
мисли и речи које ће нас заувек подсећати, упозоравати и учити о
нашој прошлости, садашњости и будућности.
“Карејски типик”, “Крмчија” Светог Саве, “Мирослављево јеван-
ђеље” (које је УНЕСКО ставио у листу сто највреднијих дела која је
човечанство сворило до данас!) и његов комплетан превод, који
поседују само две особе, данас су део моје библиотеке, као и “Душа-
нов законик” (мало се царева у средњем веку могло похвалити да
су сачинили кодекс своје државе и владања на свом језику и пис-
му!). Све су то непоновљива и незаменљива дела, на којима се и
одуховио и отелотворио српски народ.
За потписаним књигама Андрића, Лазара Марковића, Чеде Ми-
јатовића, Џамса Вилеса, Алексадре Кер, затим за првим страним
преводом на енглеском језику Његошевог “Горског вијенца”, или
за “Историјом Србије” Леополда Ранкеа итд, све то са њиховим
посветама – свакако сам страсно трагао и чувам их још страсније.
У ретком издању из 1916. ”Србија у светлу и тами” записана је и
ова српска мудрост:
“Сваки дан Србин долази да слуша брбљиву књигу и седи у пот-
пуној тишини.
– Зашто долазиш код мене сваки дан? – пита га књига.
– Ја сам осуђен да ћутим од мојих тирана и долазим да слушам
мој протест кроз твоје брбљање”.
Зар то није довољан разлог за мој сакупљачки рад?