Александар Јовановић
Кад склоне трамвајске шине
Возимо се трамвајима,
шинама у круг,
једемо вруће кестење,
руке су нам прљаве,
љубимо се уснама гаравим…
Кад будемо устајали заједно бледи,
изгужвани као постељина испод нас,
када будемо стари као земља,
хоћемо ли се враћати на старе клупе
не би ли пронашли своја имена
урезана резервним кључевима
станова који нису били наши?…
Кад престану да шкрипе,
кад склоне трамвајске шине,
хоћемо ли се враћати клупама?
Сусрет
– Одустани!
Не постоји жена
која може да издржи ту ватру што носиш у себи.
– Говориш мени?!
– Ма хоћу само да те упознам с тобом.
Жена?
Ђаво?
Шта ли?
А ко би рекао
У очима њеним човек да се удави…
Дубоке…
Груди су јој топле душу да огрејеш.
Тако су сочне и меке њене усне…
А тако отровне…
Па сад
умирем полако…
А ко би рекао…
Смрт
Толико си жудела
да се уселиш у моје стихове.
Годинама…
И ниси питала за цену.
Сад коначно станујеш у мојим песмама.
Живот у мојим стиховима
кошта те два умирања:
твоја смрт – моја смрт…
Тамо вратићу се
Тамо,
где о празницима
пале свећу за моје здравље,
вратићу се.
Тамо
вратићу се
да стрма калдрма
не заборави ритам
корака мојих.
Тамо
где сузама пишу моје име
вратићу се
да ме још једном кошава продува,
новембром кости да ми напуни…
Тамо
где моју слику привијају на груди
вратићу се.
Свирци пратиће ме друмом поред пруге.
Вратићу се
још једном у зору
Савом и Дунавом да се умијем…
Тамо
где на срцима оставих трага
вратићу се
да испред твојих прозора
у башти
оставим своје стопе
из којих ће као некада
расти најлепши рузмарин…
Вратићу се
да те последњи пут украдем
и плавим пољубим уснама.
Тамо
где нема ме често
вратићу се.
Тамо је моје место…
Коментари