Три света Сунчице Денић

У 2008. години, у издавачкој кући “Филип Вишњић” (Београд),
Сунчица Денић, песник, прозни писац и књижевни критичар, об-
јавила је нову књигу, са насловом Три света (и поднасловом: При-
ча која није стала у роман).
На више од 200 страна ове књиге њен аутор нанизао је, као на
неком лепшем ђердану, мноштво малих прича, истинитих и про-
живљених, из једног краја Србије – Косова и Метохије – чија исто-
рија, прошла и садашња, проналази пут до срца и памети многих
Срба. Коренима учвршћена за те крајеве, иако већ дуго становник
Врања, Сунчица Денић, премештајући читаоца прича у свој родни
крај, оживљава узбудљиве успомене из детињства и младости та-
ко верно, да вам се учини да никада није напустила своје Угљаре.
Одабраћу, не баш насумице, неколико верних казивања Сунчи-
це Денић из књиге Три света. Можда бих већ на почетку овог мог,
наравно субјективног избора из њених бројних прича о некадаш-
њем и садашњем животу на Косову, могао да кажем шта су за ме-
не лично Три света Сунчице Денић: један је онај протекли живот,
аутору посебно драг, живот какав је она водила у њеном косов-
ском крају; други је садашњи живот, у многоме другачији и изме-
њен, тамо на Косову и овде, у месту и времену у коме живи; а онај
трећи њен је интимни, унутрашњи свет, из кога заправо све поти-
че и кроз који све пролази, улази и излази.
Голо жито, 1990, истинито је казивање о односу Срба и Шипта-
ра, који се у нечему битном изменио. Србин, који пристаје да по-
везе трактором двојицу Шиптара до млина, у коме треба сва тро-
јица да добију пшеницу од жита које су млинару оставили, као да
још не схвата ону трагичну промену у односима два народа, већ
поступа као што би поступао сваки прави хришћанин од кога се
замоли нека услуга, макар она била тражена од тзв. непријатеља.
Наш добри Србин једва је на крају извукао живу главу од грдње и
псовки, подједнако жестоких и од Шиптара и од Срба.
Присна исповест аутора под насловом Кривица, читав је мали
философско-религиозни трактат о кривици, за коју немачки фи-
лософ Мартин Хајдегер каже да је она, кривица, заједно са страхом,
онтичка категорија, заједничка, дакле, свим људима. Неко се – ка-
же наш аутор – осећа кривим од најранијег детињства и касније
током целог живота, а да притом не буде никад јасно, или довољ-
но јасно зашто је крив. Постоји ли кривица без кривице? Можда и
постоји, али психоанализа је строга (и не само ова песимистичка
психологија); ако је и атеистичка, гле парадокса, слична је хри-
шћанском уверењу: иза осећања кривице крије се нека кривица!
Са много љубави и трајног сећања, описала је Сунчица Дату
Божина, архаичног српског мудраца још живог и у 20. веку, који
“ћути и мирује, дрема и гледа унутра”, а када прича о Светом Сте-
фану (Првомученику), он то чини тако сликовито да мала Сун-
чица ни једног тренутка није доводила у сумњу познанство свеца
Стефана и Дате.
У њеној књизи налазимо још неколико сличних ликова, који
нам говоре да ни Врање њеног мужа Цере Михајловића није без
утицаја, јер су Божји људи Боре Станковића у неким карактери-
стичним ликовима побратими Сунчициних рођака са Косова. Ца-
ва Љушка, на пример, Сунчицина друга из детињства, која је чу-
вала краве и слушала Сунчицине “шехерезадине приче”, много го-
дина касније, причајући о истовременим припремама у селу за
свадбу и напуштање села због штиптарског притиска, каже нешто
значајно и потресно: “Ми смо на Косову увек били спремни за не-
ку велику несрећу”. Зашто, откуд, питају се паметни, рационални
људи. Зар има коби у историји, ко ствара судбину појединаца и
народа? Исак Сингер је неумољив: “Судбина је замка коју сами
себи постављамо”. То нам саопштава талентовани нобеловац Исак
Сингер који је, преко своје омамљујуће књижевне речи, пратио ис-
торију свог народа кроз векове!
Још једном нас је Сунчица Денић у одломку Избор ставила у
искушење да размишљамо на психолошки или философски на-
чин. Двојица Срба пију кафу и пуше “за малим округлим столом”,
кад ће један од њих изненада да запита другога, а вероватно и пре
свега, самога себе: “Сећаш ли се кад смо били нормални?”
Па, ево, сада се и ја питам, а затим и друге, и Србе и Шиптаре
питам: када смо ми то били нормални? Да ли када смо били деца,
када смо волели, када смо поштено зарађивали и направили кућу
која ће нам бити срушена, или нисмо никада били нормални? (Ни-
је за утеху, али и ми, данашњи психијатри, и овде и у свету, све се
чешће питамо: ко је нормалан човек и које су његове неприкосно-
вене особине? Као да смо то некада сви знали, и обични људи, они
са села нарочито, и психијатри).
Ко води бригу о човеку? Најпре родитељи, па породица. Коли-
ко човек сам, а колико Бог о њему води бригу? Пишући неку врсту
дневника – Четвртак 2. новемба 2000. године – Сунчица, правос-
лавно одгојено чељаде Косова и Врања, наводи речи духовника
многих Врањанаца и оних далеко од Врања, оца Пајсија, који,
позивајући се на речи светог Серафима Саровског, каже: “Ако је
Господу мило моје страдање, што ћу се ја жалити на то. Јер, чим
олабаве узде бола и бодежи страдања, душа се разбашкари, као да
јој небо безусловно припада”.
Не знам да ли је Богу мило моје страдање, пошто најчешће стра-
дам због кушања самог себе. Али, да “без невоље нема богомоље”,
да се “без бодежи страдања” човек узнесе, сматрајући да му сва