ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ЗНАО СОПСТВЕНА ИМЕНА

Обрен Јовић Савин, Тајна пустињског пергамента, Рашка Школа, Београд 2008.

У књижевности друге половине двадесетог века врло мало стваралаца је успело да помири књижевно - квалитативне закономерности са жанровском одређеношћу; честа су дела која су, следствено ауторовим афинитетима, скренула у неку од поменутих крајности. Обрен Јовић у роману Тајна пустињског пергамента своје приповедачке али и уметничке преокупације, претаче у комплексну структуру романа, која успева да надиђе, у српској књижевности веома присутне, интелектуалне тираде, патетичне линије и егзистенцијално-идеолошке трауме. Своје основне, поетичке и драматрушке функције овај роман задржава на динамичком нивоу програмираности структуре, узајамној зависности и сложености свих компонената и у дубини запажања.
Обрен Јовић користи све карактеристичне поступке и поетичке датости фундиране у ткиву (пост)модерне књижевности, које са јасним мисаоним линијама комбинује у елементаризацији слојевитог и комплексног прозног текста. Али управо ту се и крије занатска еквилибристика овог писца; он искуства и датости модерне књижевности употребљава тек као предлошке на којима се занива читава драматуршка поставка радње. Мотиве двојника, мултипликовања књижевног лика – “нагомилавање псеудонима”, путовање кроз време, магијске артефакте пронађеног пергамента са иконом Јована Претече, искупљење кроз дело... типичне за модерну књижевност, Јовић креативно иживљава већ на првим страницама ове књиге, градећи основу за стварање света романа испочетка.
Зограф – сликар Стеван у јудејској пустињи у временима давним креће за својим још неименованим и нејасним послањем носећи сликарски прибор и пергамент, који на себе поприма обличја и призоре сликаревих снова. Стеваново путовање кроз јудејску пустињу је вечна метафора путовања “долином сенки”, између живота и смрти. Појаве које среће на том путу, приказе и причине, само учвршћују његов дух ослобађајући га од дилема и сумње и утврђујући га у вери и врлини. “Смрт може бити страшна, а живјети недостојно горе је и од најпонизнијег умирања”, рећи ће мистериозни старац да би нешто касније наставио; “Ако бисмо праштањем зло заборавили онда ни једно сећање не би било достојно истине (...)”.
Ретроспекцијски слојеви књиге мотивисани су асоцијацијама протагонисте, његовом психолошки уверљивом потребом да из нове перспективе сагледа сва она догађања која су првобитно била ослобођена чвршћих каузалности. Послање Стеваново кроз време, све до савременог Београда и разних светских дестинација, до Хаваја и Хонолулуа обележено је са неколико доминантних мотива, на којима Јовић гради читаву драматургију романа; иконом на пергаменту Јована Претече, коју тајанствени лопов покушава да прода по свету, временским подударностима у којима Стеван открива мултипликовање свог лика кроз време (сличност са последњим краљевићем од Кувајта – Нивас Бин Ахмед кир Караулан), тајанственим крстом уз помоћ кога прати кретање иконе, најдоминатнији мотив је, свакако, сликарски позив који бојама и кистом отвара капије времена и духа.
Иако основна линија приповедања следи линеарну и искуствену заснованост подударну са животним дубиозама главног јунака, неколико временских планова са повременим ретроспекцијама прожетим кармичким греховима претходних живота додатно усложњавају читаву причу. “Преотимање реалности" почиње да поприма поприличне размере са такође немалим последицама по околину, што најављује криминалистички или трилер заплет, који је код Јовића нешто више од просте жанровске датости. Он проширује и обогаћује, неочекиваним обртима, тајним знањима и мистичним артефактима, нарацију и слојевитост романа, који услед тога измиче могућим жанровским нормирањима. Почетни заплет баштини мистична наслеђа романа, савремено доба у роману преплиће се са скицама друштвене и уметничке критике Србије на размеђи векова да би у Стевановим хавајским данима заплет, уз помоћ свих приповедачких линија обједињених атмосфером љубави и чудних пријатељстава, кулминирао у врхунски трилер значајне динамике и филмског заплета. Иза сваког лика се крије неко други, разлика између суштине и појавности је основна драматуршка линија са којом се Јовић поиграва отварајући на неочекиваним местима нове и несвакидашње драматрушке перспективе које од Хаваја – земаљског раја, стварају поприште чудне борбе која осим разрешења мистерије има и другу конотацију; свако постаје оно што јесте, сви ће се, у књижевном и стварносном крешенду, огледнути у онтолошком огледалу идентитета.
Иако веома јасан и у највећој мери концизан у својим симболичким и метафоричким поентирањима, Обрен Јовић не развија литерарно затворену форму са доминатним главним током радње. Он пушта метафору да "плива" између писца и читаоца, покушавајући да оживи оно што је већ на неки начин овековечено, дарујући му крајње субјективистички предзнак. Несумњиво да је Тајна пустињског пергамента роман о граничним ситуацијама у којима трагична условљеност тиња иза наоко класичне теме романа и чека тренутак деструктивног испољавања. Угроженост и деструкција човекове личности и моралне недоумице, деловања атавизма у човеку представљају садржинске и значењске окоснице овог романа.
Тајна пустијског пергамента је Амаркорд; прича о људима који су изгубили своје идентитете и време и као казну за то добили су учешће у простору; у Јудеји, на Балкану, Хавајима... Вероватно због тога и сви мултипликовани Стеванови ликови путују кроз простор док роман поприма на себе карактеристике времена дешавања. У теорији књижевности је познат термин: "Карневалско време" и везује се за Бахтиново тумачење временских специфичности и планова који се смењују под стицајем чудних околности. Околности овог романа надилазе време и простор. Обрен Јовић зна да се суштинска карактеристика романа не налази само у књижевности већ у пољу из кога је израсла и времену у коме смо изгубили аутентичну егзистенцију нагомилавајући на себе синониме за немоћ и ниске инстинкте. Човек је изгубио старовременски лик и, не стичући нововременски, на себе је узео образину времена које му се понудило као неминовност. Између "неминовности", визија и Истине протиче читава ова књига.