Профетски аспекти Андрићеве уметности

“Него, ја видим да тако даље наставити не могу, већ и стога што
много шта нисам чуо, у нешто опет нисам стигао да се удубим,
треће сам заборавио; а што је најглавније, стога што, као што сам
рекао горе, кад бих хтео cвe да поменем што је било речено и што
се десило, онда ми буквално не би остало ни времена ни места.”
Ф. М. Достојенски – Браћа Карамазови

Време у коме живимо све више потврђује да је Шопенхауер имао
исправне погледе на уметност. Он је, наиме, веровао да у овој
страшној долини суза једино још уметност има неког смисла.
Вероватно да никоме данас није потребно доказивати да су све
вредносги из основа пољуљане, да је тешко одредити границу
између онога што је вредно и што је са уметничке стране без-
вредно. Један суд из теорије критике нико не може оспорити,
а то је следећа тврдња: уметност је једина творевина духа која
чува неко осећање демократије, cвe остало су сурогати туге.
Кад говоримо о структури која је најдемократичнија у умет-
ности писане речи, онда ту не може бити никакве недоумице,
то је роман, једини жанр који је, још од античких времена, увек
остајао отворен и пријемчив за нова искуства.
У савременој теорији романа сведоци смо занимљивих теза,
као што смо сведоци и занимљиве праксе: роман претендује
да заузме место праве историје. Тенденција није неоснована,
будући да праву историју пишу победници и да је чешљају по
својој вољи, како каже Ханс Магнус Енцесбергер, јер ону другу
страну у овој Гутемберговој галаксији не чујемо тако често, или
је уопште не чујемо. У том смислу је савремени роман надградња
историје и чини се да нисмо далеко од времена када ће се есенција
историје учити из романа. Аристотелова дистинкција између
песништва и историографије показује да виртуелна вредност,
коју је овај филозоф издвојио у корист песништва, добија своје
практично остварење.
Роман је данас једини жанр који нема одређени корпус
конвенција, то је жанр који једноставно нема на шта да се
ослони, жанр који у тежњи за стабилизованом хармонијом
увек тежи да се превлада, а пошто не може да је оствари у
форми конвенције, принуђен је да се стално мења. Његова је
конвенција, дакле, сама промена. У том смислу је искуство овог
Ахасвера међу жанровима, посебно његове савремене партије,
од посебног значаја, што се очитује у његовом језичком про-
блему: може ли метајезик да задовољи романескну жељу за то-