01.
Наташа Миљуш

Мјузикл

Изашла је… Имала је неког посла у граду. Или је измислила да
има посла. Требао јој је разлог да се покрене. Полако се крета-
ла, било је касно по подне, субота. “Субота је дан који носи неку
лежерност”, помислила је, “као што недеља, признали то или не,
носи мир… Неки савршен мир влада недељом у граду и на шета-
лиштима. Људи су лежернији суботом поподне, јер је то дан пред
недељу…” Пролазила је малим, споредним улицама, а затим на-
ишла на трг. Приметила је намештену бину, столице… “Нешто се
припрема вечерас, нека свирка…”. Знала је да лето у граду доноси
изненађења. Затим је наставила, не размишљајући више о томе.
Задржала се, сусрела је неке познанике, запричала се… Враћала
се истим путем. Вече је већ било одмакло. Око бине, људи су већ
попунили седишта,остали су се тискали без реда, унаоколо. При-
шла је првом човеку: “Шта се спрема…?” Није знао. Окренула се
другима… Нико ништа није знао. Освртала се око себе. Затим
је спазила девојку на столици, с краја, у првом реду… “Шта се
овде дешава…?” Девојка се загледала у њу. Схватила је да је ова
не разуме. Do you speak English?, питала је. Убрзо је сазнала да је
Шпањолка, да се спрема мјузикл, група младих, с разних крајева
света, вежбали су заједно недељу дана… Требало је да почне сваког
часа… Thank you… Enjoy the show…. Осмехнула јој се и одмакла.
Млада Шпањолка морала је имати негде око двадесетак година,
као њен млађи син… Кратка смеђа коса, скоро мушка фризура,
која је уоквиривала нежно, дугуљасто лице, смеђе бадемасте очи,
које су светлуцале, можда траговима, сенкама далеких преда-
ка, Маора… Док је причала, лошим енглеским језиком, трудила
се, препознала је то, свим срцем, да јој објасни шта се спрема…
“Младост”, помислила је. “Каква свежина, љупко девојче, чисте
душе…” У мислима јој је пожелела срећу. Подсетила је, на тре-
нутак, на младог Шпанца, кога је случајно упознала. Отац га је
послао на студије медицине. Били су се зближили, као да јој је син.
Причали су о разним животним темама, био је пун самопоуздања
и животне радости. “Мило дете.” Бодрила га је, давала му савете.
Последњи пут када га је видела, био је исцрпљен и веома озбиљан.
Пожелео јој срећне летње празнике, као да се опраштаo заувек.
Размишљала је како се понекад човек изненада зближи с потпу-
но непознатим људима. Разумела га је – и он њу – бар јој се тако
учинило. Говорио је савршен енглески језик. “Паметан и добар…
Живот је пред њим.” Хоће ли ојачати пролазећи искушења или…”
пролетала јој је мисао, “вероватно га нећу поново видети…” У
тренутку, музичари су већ били на сцени. Тишина ишчекивања.
Затим је на позорницу хрупила велика група младих… Било их је
око тридесетак и више… Неки смешни човечуљак већ је најавио
програм. Почела је музика, песма, игра… Били су целина, али и
свако за себе. Била је то ерупција животне енергије, среће, љубави,
ритма, талента… Сви су певали, упадали су једно другом соло
деловима, тако спонтано. Један младић – диван, јасан глас…Дру-
ги – црначки, џезерски… Једна девојка је вриштала “као некад ро-
кенрол… Музика која је мењала свет. Веровали смо да на Планети
неће бити граница, ни међу људима ни међу државама… Или бар
не оваквих…” Били су то хитови, али je избор био свима познат.
Људи су живнули и млади и стари, деца, и они који су дошли и
они који су се ту случајно затекли… Осмехивали су се једни дру-
гима и цупкали, гледали су једне друге у очи желећи да поделе те
искрице радости. Сав простор био је испуњен смислом, срећом,
блискошћу. Некако нагло, одједном, све је стало, тајац… “Зар је
већ крај?” Још мало су чекали, затим почели да се разилазе кућама.
Својим животима. Свако за себе. Магични тренутак се завршио.

Слични текстови


Србијанка Станковић
Ана је чекала

Мирко Димић
Таван

Никола Дамјановић
Слон Миливој

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026