Ана је чекала

– Љубавна конфузија у два чина

Чин I, Сцена III
(Исте две просторије, само је десна страна позорнице мања. То је
сада простор у ком живи Ана К. На зиду је исти календар. Година
је 2000. Лева страна позорнице је већа. То је породични дом Нас-
тасијевића. На зиду се налази календар. Година је 2008.)
Ана бесна улази у собу, скида блузу и баца торбу на сто.
Андрија чита новине у фотељи. имне се, па се врати у своју позу
сталоженог човека. Не затвара новине.)
Андрија: Љубави, стигла си?
Ана Н: (бесно) Стигла! (приђе му и пољуби га у косу)
Андрија: Да питам?
Ана Н: Шта да питаш? Мука ми је од овог света!
Андрија: Од ког света, љубичице?
Ана Н: Од ових безобразних људи који немају свој живот.
Андрија: Па опет живе твој, је ли?
Ана Н: Јесте!
Андрија: (Одложи новине) Ана, душо. Дођи овамо. (Ана седне на
наслон фотеље) Мораш престати да обраћаш пажњу на те ко-
ментаре, разумеш?
Ана Н: Како? Не могу више!
Андрија: Али, Ана, овде смо већ две године. Човек би помислио
да ћеш се већ навикнути...
Ана Н: (Устане са наслона и почне да шета по соби) На шта да
се навикнем? На дрскост? На глупост? На ове просте и за-
једљиве људе? Андрија, много тражиш...
Андрија: Не тражим много. Кад би само мало размислила, видела
би да сам у праву. Удахни дубоко, ради свој диван посао и не
нервирај се.
Ана Н: Немаш ти представу како је мени! Не, не!
Андрија: Није тако, душо. Погледај. Ево, читам баш малопре
интервју са оним писцем, оним твојим другом из студентских
дана и човек лепо каже...
Ана Н: Ма, паметан ми је он!
(Ана К. се појављује у другој просторији чим се помене Никола.
Прилази огледалу с нестрпљењем да чује разговор.)
Андрија: Чекај, стани, ево. Слушај. (Прелистава новине да про-
нађе интервју) ”Наша највећа дужност је да останемо доследни
себи и да своју борбу носимо на својим пле...”. Не, чекај, није
тај део. А! Ево! “Човек мора да ствара, да расте и у томе га не
смеју спречити никакве свакодневне баналности. Живимо у
тешком времену, истина, али нам то не сме бити изговор за
наш нерад и недисциплину. Још постоје велики људи и још
постоје велике речи које треба рећи. Бар код нас за велика дела
има места.” Изузетно!
Ана К: Први пут да се ти и ја сложимо, Андријашу! Изузетно
речено!
Ана Н: Изузетно! Молим те! Лако је давати такве изјаве кад си фи-
нансијски обезбеђен. Шта треба ми да кажемо? Сваког месеца
несигурна примања, људи не могу да се запосле. Како га није
срамота да трабуња такве глупости јавно? Па он се нама
подсмева!
Андрија: Није истина, Ана. Нисам хтео још више да те разљутим.
Мислио сам...
Ана Н: Шта си мислио? Живимо сопствену пропаст у граду у ком
свака будала може да те пита зашто немаш децу или зашто не
идеш на море! Јуче ми је Вања рекла да је на бироу седамнаест
лекара! Седамнаест лекара, чујеш ли? Па то је страшно. Не
могу више!
Андрија: Шта не можеш, душо? Па ти радиш. Обоје радимо. Хајде,
шта те брига за те знатижељне људе! Видиш како овај твој
писац каже, то су само свакодневне баналности.
Ана Н: (седне на столицу) Свакодневне баналности...
Андрија: Јесте.
Ана К: Ето теби твог практичног мужа! Ти си та коју сваког другог
дана испитују што није затруднела и колико зарађује. Ти си та
која није сликала две године! Ти радиш за бедну плату! Али
нека, то су, како рече? Ах да! Свакодневне баналности!
Ана Н: (устане нагло) Па ти си... Ти си невероватан! Ово, ово је не-
чувено! Ти који си се некад борио да нам буде боље, сад кажеш
да само треба да се помирим са свим и наставим даље, као да
се ништа не дешава!
Андрија: Ана, па ти то већ годинама радиш, душо. Сви ми то радимо.
(Ана К. се подсмехне и отвори књигу да чита.)
Ана Н: Не, не, ово... Ово је крај, дефинитивно! (доживљава напад
панике) Ово је глупо, неиздрживо и ја... Ја... Ја морам да
изађем одавде!
Андрија: Ана, смири се. Полако, удахни дубоко!
Ана Н: Не, не. Идем, идем. Идем. Ово је крај свега. Крај.
Андрија: Ана, ово није крај. Још постоје велике речи.
Ана Н: Велике речи? Чије, молим те? За кога?
Андрија: Наше, за нас, не знам. Није важно. Само се смири.
Ана Н: Мирна сам, Андрија. Мирна сам. Не знам о чему говориш.
Морам да изађем напоље. Сада.
Андрија: Чекај. Десиће се нешто. Сигуран сам. Велике речи...
Ана Н: Какве велике речи? И ако постоје, нису довољно велике за
овај велики свет. Ми смо мали људи.
Андрија: Опет ниси сликала? Је л' то? Још једна криза? Проћи ће...
Ана Н: Каква криза? Проћи ће? Нема шта да прође, Андрија.
Немам ја кризе у стварању, ја имам стварање између криза.
Ето, тако. Сад ме пусти да изађем напоље.
Андрија: Госпођо уметнице, седи мало. За минут ћемо заједно на-
поље. Само да оперем зубе.
Ана Н: Да опереш зубе? Да опереш зубе, Андрија?! Не желим да те
чекам, чујеш? Хоћу сада напоље. Сада! И то сама. Да опере
зубе, господин... Како си успео? Само ми то објасни – како си
успео?
Андрија: О чему сад то? Шта ме то питаш?
Ана Н: А сад ће и да се прави наиван. “О чему сад то? О чему сад
то?“ (Исмева га). Ето, опет.
Андрија: Ама, шта, опет? Шта си сад умислила?
Ана Н: Нисам умислила. Ништа ја не умишљам, никад. Никад,
чујеш?! Ето, опет сам бесна. Уф!
Андрија: Али...
Ана Н: Нема али! У истој реченици моје сликање и прање зуба!
(Нагло спусти глас, скоро шапатом, увређено) Никола никад
тако нешто не би рекао.
Ана К: (истовремено) Никола никад тако нешто не би рекао.
Андрија: Охо! Ево! Опет почињемо!
Ана Н: Не знам на шта мислиш?
Андрија: Чувени монолози госпође Ане Настасијевић, рођене
Костић! Маловарошке сликарке!
Ана Н: Мало...? Малова...? Није ми добро! То је то, дефинитивно!
Развод брака! Развод брака!
Андрија: Који? Седамнаести по реду ове године?
Ана Н: Како? Не, сад стварно, Андрија, претерујеш! Прво ти доса-
ђујем монолозима, онда сам просто, малограђанско мазало, а
онда још и пренемагало које на празно прети разводом. И још
претерује! А зашто? Зашто? Кажи ти мени! Ја ћу да ти кажем
зашто! Зато што си љубоморан. Да, да. Зато што си љубоморан.
Сад кад те тако погледам, не знам због чега си пре љубоморан.
Ја сам успешна! Успешна, чујеш ли?! Лепа сам, нема ту шта!
Сви ме воле, то је јасно. Сви сем тебе, разуме се.
Андрија: Добро, Ана.
Ана Н: А, не, не. Нећеш ме сад одговорити. Нећеш ме сад пре-
кинути. Увек то радиш! Увек!
Андрија: Добро, а шта би ти? Шта САД хоћеш?
Ана Н: Да изађем напоље, а да се не помињу твоји коњски зуби!
Андрија: Добро, схватио сам. ‘Ајде, иди по мантил. Може?
Ана Н: Идем, али без тебе. Јасно? Је л’ то јасно?
Андрија: Добро, де. Јасно је. Ако ће ти бити лакше, не идем с то-
бом. Само се смири, важи, љубице?
Ана Н: И престани с тим глупим надимцима! (Руга се.) Љубица!
(Одлази на други крај собе, до огледала. Андрија је испрати
погледом, па седне у фотељу и отвори новине. Ана се огледа и
поправља кармин.
Ана К: (Чита књигу, говори незаинтересовано) Хм... Рекла сам ја!
Ана Н: Ти да ћутиш! Ко те је шта питао?!
Андрија: Ана, шта кажеш?
Ана К: Да си ми одвратан!
Ана Н: Ништа нисам рекла, Андрија! (Ани К.) Ћути!
Ана К: (Подругљиво) Важи, љубице!
Ана Н: (Окреће се Андрији.) Андрија... А да ти ипак пођеш са
мном? Хм? Шта мислиш, драги?
Ана К: (затвори књигу и бесно погледа у Ану).
Ана Н: Хајде, драги. Доста си читао.
Андрија: Тек сам отворио новине.
Ана Н: Идемо, душо, хааајде. (Пренемаже се.) Мени за љубав?

(Ана К. покрије лице рукама и спусти главу на колена. Уморна. Од
свега уморна.
Андрија и Ана одлазе.)