Моћ поезије

Пре неку годину провео сам неколико дана затворен у полицијској
марици и том приликом остао жив искључиво захваљујући је-
динственим одликама племенске поезије. Ухватили су ме како
без дозволе државних власти живим у резервату у Арнхемској
земљи, на територији која припада Круни, па je због тога треба-
ло да будем пребачен до најближег места у коме се налази затвор.
Oсим мене, у полицијском возилу је био и Џо Гелери. Затворили
су нас у неку врсту кавеза, без надстрешнице, постављеног иза
возачке кабине лендровера. Био је направљен од чврстих челич-
них шипки што је пружало мало наде да се из њега може побећи.
Возили смо се неким пољским путем када се возило изненада по-
кварило, а полицајац бесно одјурио у непознатом правцу. После
неколико сати постало нам је јасно да смо остављени стотинама
километара далеко од било чега, у сред недођије. “Извући ћемо се”,
Џо је покушао да ме охрабри. Био је септембар, средина сушног
периода, када Сунце у подне загреје ваздух до тачке усијања. Ре-
као ми је да се што мање померам, да што више заклоним тело од
сунца, и да дишем на нос.
Када су предвече јара и заслепљујућа сунчева светлост осла-
биле, Џо поче да мрмља стихове неке древне песме, трудећи се
да отвара уста што је могуће мање. Изненадило ме је то што по-
знаје племенску поезију. Свог оца из племена Рембаранга није
се сећао, а мајка га је одгајила у логору Делисавил, где су били
доведени Абориџини из различитих племена и области, који су
због тога морали да се међусобно споразумевају на енглеском.
Његово певање је без сумње призивало кишу, јер смо обојица
знали да човек приморан да буде на сунцу, без воде, не може да
преживи ни један једини дан. “Сигурно су те неки старији са-
племеници научили да певаш?”, онако успут рекох нешто ка-
сније тог дана, на шта ми је он одговорио: “Не, песма ми је јед-
ноставно сама дошла”. Додао је и то да ту песму никада пре није
певао, али је осећао да би могла бити негде у њему. Следећег
јутра је поново запевао, а ја сам га пратио тако што сам нокти-
ма лупкао по каросерији лендровера. Лежали смо непомични,
док је дан постајао све топлији; када смо поподне већ осетили
да нам снага понестаје, зачула се грмљавина у даљини. Свеж по-
ветарац нас је повратио у живот баш у тренутку када су облаци
кренули да се подижу; они нам донесоше пљусак који се у то
доба године ретко може видети. Следећег дана су нас избавили;
али, да киша није пала, за нас би већ било прекасно.
Највећу захвалност за своје познавање абориџинске поезије
дугујем својој преминулој супрузи, Ђумали, од које сам могао да
научим како се користи усмено предање. У резервату и његовој
непосредној околини живели смо од буша, као што је у то време
чинила и већина економски независних племенских група. Тада
је поезија била врло жива; као и генерацијама пре тога, она је
била ту да човека научи како да живи са својом земљом и од
своје земље.
Волео сам да посматрам Ђумалу док распаљује ватру; никада
није пропуштала да каже по неки стих свом пару дрвених штапо-
ва док их је брзо трљала један о други – дим се често појављивао
и пре него што би до краја изговорила стихове песме. У бушу
је расла једна посебна врста дрвета чије је стабло имало срж од
које је она правила своје штапове за потпалу. Кад год је прола-
зила поред тог дрвета, изговорила би неколико стихова, као да
поздравља пријатеља.
Једном сам ставио читав свежањ дрва на ватру, па је разбук-
тали пламен опрљио лишће на околном дрвећу. Испричала ми
је тада митску причу о жени ему која је, отишавши да живи са
мужем у његовом племену, била толико уплашена непознатом
земљом да је распалила велику ватру која је захватила околно
растиње и спалила оба њена крила. После неколико дана чуо
сам је како са осталим женама у логору пева песму о ватри која
се види у даљини, а која ми је звучала прилично модерно:

На леђима дима јаше странац,
Камено лице скривено пламеном,
у шуми свако дрво држи копље.
Дрвеће, будно буди!
Сирото, драго дрвеће,
Кости ће вам се у пепео претворити.

У абориџинској поезији дрвеће, као и све остало, има душу. Неко
од њих је поново рођени саплеменик. Ђумала је имала обичај да га
ноћу ослушкује. Уверавала ме је да дрвеће разговара међу собом,
да често пева својим лишћем, те да она увек може да на основу
њихових гласова позна да ли је у питању мушко или женско дрво.
Умела је да препозна и гвоздено дрво, испод кога су белци
постављали замке за дингое. Кад год би се појавила нека животи-
ња, ово дрво би је тихо упозорило да му не прилази.
Једног дана смо видели раскрчен део шуме од које је остао
само дугачки траг спаљеног растиња на голој земљи. Те ноћи ме
је пробудила: “Управо сам видела како дрвеће бежи из ове земље.
Сада када је “гуми дрвеће” научило да хода, белци га никада неће
ухватити.” Неколико дана касније, гледајући у Млечни пут, рекла
ми је и ово: “То што видиш на небу је траг пепела који је оставило
оно спаљено растиње.” Подсетио сам је да неке племенске старе-
шине мисле да је то траг од костију мртвих, на шта је она брзо до-
дала: “Наравно да јесте – дрвеће и људи су иста врста.”
Када нам се родило прво дете, једно “стрингибарк” гуми дрво
које је расло испред нашег заклона у стени, зањихало се, а гране су
почеле да ударају једна о другу – била је то порука коју је ово дрво
послало другом дрвећу и свету духова. Ђумала је детету дала име
Ђо, Стрингибарк, а ово је дрво постало његов лични тотем. Било
ми је жао што ми уши нису биле привикнуте на песму дрвећа, али
сам учествовао и трудио се, најбоље што умем, да покажем по-
штовање према свим екалиптусима, онако како би то учинио са
својим рођацима. Избегавао сам да гулим кору са стабала, а када
сам ложио логорску ватру увек сам пазио да гране буду довољно
далеко од пламена.
Ђумала је сматрала да се моја увиђавност исплати. Једном, док
смо спавали поред ватре на обали реке, ноћна олуја је оборила
огроман еукалиптус. У тренутку смо се нашли између две велике
гране које су пале на земљу; да се дрво само мало закренуло на
другу страну, смрвило би нас.
Морао сам да напустим област, не знајући колико ће времена
проћи пре него што се опет будемо видели. У то време сам и сâм
веровао у поезију и осећао да ће се, без обзира колико дуго моје од-
суство потраје, дрвеће бринути о Ђумали и нашој деци. “Само на-
слониш уво на стабло и послушаш све што ти пријатељи шапућу”,
говорила ми је често. Натерала ме је да поверујем да дрво, баш као
и веран пас, маше својим репом, и то ми је помогло да се надам да
ћемо се можда поново срести, макар као биљке или птице.
Понекад, у својим сновима, видим стабла дрвећа која беже из
једног округа у други. Ходају спорије од људи и често се држе за
руке. Одмах иза њих, великом брзином се креће крдо булдожера
које обара стабла и скупља заплетене гране у гомиле које ће уско-
ро бити спаљене. Ђумала ми долази у сан: прича ми о неком па-
пирном дрвету поред неког извора, које је омамљено сунцем,
пропустило да је упозори да су ловци на дингое већ прошли туда,
и да су затровали извор. Не верујем да се она љути на дрво; можда
само покушава да ми каже да се држим даље од тог затрованог
извора. Њоме је инспирисан роман Валг.

Предговор роману Валг. Превела са енглеског Милица Живковић.