Вонгар Божић
Пут кроз пустињу
Петеру Хандкеу и сину Стефану
Знао сам један грм у аустралијској пустињи
који вечно цвета – тамо га више нема.
Никада нисам мислио да пустиња Танами за путника може бити
погубна. То име сам први пут чуо раних шездесетих година у
Алис Спрингсу, док сам се распитивао како могу да стигнем до
Кимберлија – који је скоро пола континента даље. Речено ми је да
се тамо може наћи посао на градилишту великог постројења за
наводњавање, и да за сваког усељеника, чак и оног који једва зна
по коју реч енглеског, има наде да буде примљен. Неки човек ме
је посаветовао да је најбоље да стигнем до Кимберлија јашући на
камили преко Танамија – и продао ми једну.
У то време готово ништа нисам знао ни о аустралијском бушу
ни о камилама, осим да могу да опстану пијући веома мало воде
током дугих путовања кроз пустињу. Највећи део аустралијске
унутрашњости био је освојен на грбама камила, које су у девет-
наестом веку ту довели авганистански трговци. Камиле су помо-
гле да се изградe железничка и телеграфска мрежа, а на њиховим
леђима су преко пустиње јахали истраживачи, казнене експеди-
ције, мисионари и трагачи за рудним благом. Бели људи су увек
путовали са стадом камила, тако да, ако би једна испустила душу,
јахачу није претила опасност да остане беспомоћан у пустњи –
али о томе тада уопште нисам мислио.
Неколико дана пошто сам се отиснуо у Танами пустињу, једно-
га јутра моја камила је одбила да устане. Понудио сам јој канту
воде, надајући се да ћу је тако намамити да се дигне. Одмарајући
се испила је цео суд, али није учинила никакав напор да стане на
ноге и тада ми је свануло да сам сâм у пустињи, у друштву са само
једним или два усахла дрвета, и без иједне људске душе, можда
у целој области. Викнуо сам на животињу и шутнуо је, али ни то
није помогло. Желећи да допуним залихе воде, носећи празан ка-
нистер отишао сам пешке до најближе узвишице. Околна равни-
ца била је бескрајно пространство црвеног песка са местимич-
ним густишима спинифекса и сувих мулга грмова. Изгледало
је као да је цео простор око мене биo потпуно исцеђен и исушен,
немоћан да произведе ни кап или две воде. Отишао сам преко
равнице до друге узвишице и тамо мало поседео, осећајући се
беспомоћно. Учинило ми се да могу да видим ветрењачу како
лебди у измаглици на другој страни суве равнице, али нисам био
уверен да ли ми се то само причињава или је она заиста била тамо.
Кренуо сам ка њој. Потрошио сам добар део дана да стигнем до
ње, само да бих открио да је већ годинама била напуштена и да
је рђа изјела корита у којима је некада држана вода. Костур неке
велике животиње је лежао на земљи.
Док сам се питао да ли је костур некада био крава или коњ
ошинула ме је мисао да сам можда ја следећи који ће остати да ту
лежи. У Аустралији сам био једва годину дана и мало сам говорио
енглески. Мој друг из детињства, Славко Даниловић, који ми је
омогућио да дођем у Аустралију, радио је на реци Орд и надао сам
се да ћу га тамо срести. У пустињи није било много важно колико
је мој енглески добар. Моја представа о аустралијској дивљини
била је европски наивна, тако да сам ходао дуж сувог корита не-
ког потока очекујући да тако дођем до извора. У српском селу
Горња Трешњевица, где сам одрастао, извор увек избија на врху
вододерина, а широм источне Европе земља је засићена водом од
снегова који се топе. Тамо нико никада не умире од жеђи. Ходао
сам сатима под Сунцем које је пржило тражећи по каменитим
јаругама Танамија изворе које сам памтио из детињства. Коначно
је сва драгоцена влага коју сам имао у себи изашла у виду зноја,
те ми је остало једва толико снаге да отпузим до сенке најближег
мулга дрвета. Неко време могао сам да видим како половина
пустиње око мене пламти на Сунцу, док је друга половина била у
тами; потом је цео свет полако нестао. Те ноћи поветарац ми је за
неко време повратио свест. Мора да су ми се привиђали отопљени
снегови и планински потоци. Грло ме је ужасно болело. Осећао
сам да се унутар мене налази још неко ко покушава да изађе
напоље парајући ми кожу оштрим бодљама. Некако сам мислио
да се тај унутрашњи упутио у моје село, Трешњевицу, да би се
тамо напио снежнице, и да се на путу некако заглавио у мом грлу.
Пустиња око мене била је сада зелена, али то је било само у мојој
глави. У мом скренулом уму још увек сам био несвестан како
лако и како често европски путници нестају у празнини пустиње.
Ова сурово сува земља не опрашта наивност и само једна грешка
може учинити да за неколико сати дехидрирате на сувом песку.
После неког времена, не знам колико дугог, поново ми се вра-
тила свест и видео сам црно брадато лице како се надноси над
мене. “Никад ми нису рекли да је Свети Петар црн” рекао сам сâм
себи. Црни човек је здробио некакво корење на својој вумери,

Коментари