Aлександар Петровић
Ко ће писца да спречи да осећа две душе у себи
Разговор са Б. Вонгаром
Када сте започели ваш књижевни пут и где вас је он одвео?
Писање сам започео четрдесетих година прошлог века док сам
живео у селу Горња Трешњевица код Аранђеловца. Отац Стеван
ми је надахнуто причао о историји и ономе што се догађа у свету.
Такође и старији брат Милосав је писао обраћајући посебну па-
жњу на снове мог оца. Село сам напустио 1948, али занат је остао
исти. Живи се и даље у бурним временима када има и треба мно-
го шта да се каже. Дуго сам радио на романима Нуклеарног ци-
клуса. То је јединствени пројекат у светској књижевности започет
1978, јер сам међу првима у свету књижевно писао о последица-
ма употребе радиоактивног уранијума. Нашао сам се у изузетно
повољним стваралачким околностима као ниједан други писац,
јер сам изблиза живећи са Абориџинима посматрао како се истре-
бљују атомским наоружањем. Писању је допринела и моја упор-
ност да истрајем коју сам научио у српском селу. Тема циклуса
биће актуелна најмање наредних 30.000 година, зависно од при-
роде ослобођених радиоактивних честица, све док баук нуклеар-
не загађености буде претио да уништи свет.
Завршио сам недавно роман Видар, последњу књигу Нуклеар-
ног циклуса. Појавиће се прво на српском језику у издању Јасена,
да би било јасно да се осећам српским писцем, а потом у Америци
на енглеском. Тај Циклус је јединствени пројекат у књижевности,
јер говори о критичном тренутку цивилизације који траје од дана
када је Марија Кири пронашла радијум па до безакоња НАТО
бомбардовања Срба осиромашеним уранијумом. А то вероватно
и није крај приче, јер нико не помишља да радиоактивног духа
врати у боцу, ако је то још уопште могуће. Срби су жртве једнако
као и Абориџини, јер је једнако као на света места Абориџина у
Аустралији и на света српска места на Косову и Метохији бачено
мноштво радиоактивних бомби. Осећао сам моралну обавезу да
у књижевности проговорим о томе.
Одакле вам осећање те моралне обавезе и потреба да напустите
живот радника на грађевинама у Арнхемској земљи и да се при-
дружите Абориџинима? Да ли су Абориџини за вас и метафора?
Да ли пишући о њима заправо говорите о нама?
Резерват Арнхемска земља није био приступачан обичним Аустра-
лијанцима. Тамо се могло ићи једино са посебним дозволама.
Резерват је величине Југославије. Тамо су се отварали рудници
и правила нова насеља. У Аустралију су стигла и моја два брата,
грађевинца. Придружио сам се њима и радили смо на разним
грађевинским подухватима у том делу Аустралије. То ми је дало
могућност да се нађем међу Абориџинима. Пре одласка у Арнхем-
ску земљу сарађивао сам са аустралијским писцем Аленом Мар-
шалом који је боравио ту боравио нешто раније и писао објективно
о Абориџинима, књиге су му биле радо читане и превођене на
руски. Ален Маршал је био мој ментор. Он ме је и охрабрио да
пишем. Судбина Срба и Абориџина је умногоме слична – то је
историја робовања. Док пишем о Абориџинима осећам се као код
куће. Тај народ је везан за земљу на којој је живео од памтивека,
али он није више господар своје земље ни своје судбине. Човек
постаје власништво колонијалне бирократије или индустријских
интереса удаљених пола света од њега за које он никада није ни
чуо. Ако жели да живи мора да ради како му се каже, без вере и
наде. Од Абориџина децу су власти могле запленити и отуђити, а
родитеље протерати у беспуће, оставити их без хране и воде.
Наравно, ниједна земља нити владајућа клика не жели да се
о њима лоше пише – постоје средства и начини да се то спречи,
милом или силом. За аустралијски континент знали су португал-
ски и холандски морепловци још у 16. веку. То потврђују њихове
мапе, као и остаци бродова из тог времена на обалама источне
и северне Аустралије. Енглези међутим тврде да је капетан Кук
открио Аустралију 1790. Он јесте побио енглеску заставу и про-
гласио нови континент власништвом Британске империје. Нови
континент је проглашен terra nullius што значи да је континент
ненасељен, пуст. У Аустралији је међутим тада живело 550 абори-
џинских племена и било је у употреби око 600 разних језика. Пле-
мена су имала функционалну културу стару око 60.000 година,
формирану под катастрофалним климатским условима леденог
доба. Абориџини су пронашли ватру, усавршили оруђе и алат да
би могли доћи до хране и воде. Опстали су у једном суровом кли-
матском времену где су многи други народи и врсте ишчезли. Још
много више – за собом су оставили огромно културно наслеђе,
незапамћено на нашој планети.
Зашто вам је близак руски антрополог Меклухо – Меклин?
Зашто се погледи руске и британске антропологије на Абориџине
толико разликују?
Маклин је био научник и јунак о коме Запад нерадо говори – голо-
рук и без икакве подршке ударио је темељ модерне антропологије
и доказао, пре Леви-Строса и Чомског, да су људи без обзира на
боју коже, порекло и материјални статус – једнаки. Пореклом Рус,
био је током 1880их прихваћен од колонијалне елите у Сиднеју,
где и данас живе његови потомци. Поред рада на Папуанцима
Нове Гвинеје, проучавао је такође порекло народа југосточне
Азије као и порекло аустралијских Абориџина. Njегов рад је још
увек далеко испред достигнућа модерне антропологије. Оно сто
је Цвијић урадио на Балкану Маклин је то урадио на мапи Па-
цифика. Ко су негроити – шумски народ у забаченим предели-
ма Малаје, Филипина, Вијетнама и Тајланда? Какво је порекло

Коментари