Пре неку годину провео сам неколико дана затворен у полицијској
марици и том приликом остао жив искључиво захваљујући је-
динственим одликама племенске поезије. Ухватили су ме како
без дозволе државних власти живим у резервату у Арнхемској
земљи, на територији која припада Круни, па je због тога треба-
ло да будем пребачен до најближег места у коме се налази затвор.
Oсим мене, у полицијском возилу је био и Џо Гелери. Затворили
су нас у неку врсту кавеза, без надстрешнице, постављеног иза
возачке кабине лендровера. Био је направљен од чврстих челич-
них шипки што је пружало мало наде да се из њега може побећи.
Возили смо се неким пољским путем када се возило изненада по-
кварило, а полицајац бесно одјурио у непознатом правцу. После
неколико сати постало нам је јасно да смо остављени стотинама
километара далеко од било чега, у сред недођије. “Извући ћемо се”,
Џо је покушао да ме охрабри. Био је септембар, средина сушног
периода, када Сунце у подне загреје ваздух до тачке усијања. Ре-
као ми је да се што мање померам, да што више заклоним тело од
сунца, и да дишем на нос.
Када су предвече јара и заслепљујућа сунчева светлост осла-
биле, Џо поче да мрмља стихове неке древне песме, трудећи се
да отвара уста што је могуће мање. Изненадило ме је то што по-
знаје племенску поезију. Свог оца из племена Рембаранга није
се сећао, а мајка га је одгајила у логору Делисавил, где су били
доведени Абориџини из различитих племена и области, који су
због тога морали да се међусобно споразумевају на енглеском.
Његово певање је без сумње призивало кишу, јер смо обојица
знали да човек приморан да буде на сунцу, без воде, не може да
преживи ни један једини дан. “Сигурно су те неки старији са-
племеници научили да певаш?”, онако успут рекох нешто ка-
сније тог дана, на шта ми је он одговорио: “Не, песма ми је јед-
ноставно сама дошла”. Додао је и то да ту песму никада пре није
певао, али је осећао да би могла бити негде у њему. Следећег
јутра је поново запевао, а ја сам га пратио тако што сам нокти-
ма лупкао по каросерији лендровера. Лежали смо непомични,
док је дан постајао све топлији; када смо поподне већ осетили
да нам снага понестаје, зачула се грмљавина у даљини. Свеж по-
ветарац нас је повратио у живот баш у тренутку када су облаци
кренули да се подижу; они нам донесоше пљусак који се у то
доба године ретко може видети. Следећег дана су нас избавили;
али, да киша није пала, за нас би већ било прекасно.
Највећу захвалност за своје познавање абориџинске поезије
дугујем својој преминулој супрузи, Ђумали, од које сам могао да
научим како се користи усмено предање. У резервату и његовој
непосредној околини живели смо од буша, као што је у то време
чинила и већина економски независних племенских група. Тада
је поезија била врло жива; као и генерацијама пре тога, она је
била ту да човека научи како да живи са својом земљом и од
своје земље.
Волео сам да посматрам Ђумалу док распаљује ватру; никада
није пропуштала да каже по неки стих свом пару дрвених штапо-
ва док их је брзо трљала један о други – дим се често појављивао
и пре него што би до краја изговорила стихове песме. У бушу
је расла једна посебна врста дрвета чије је стабло имало срж од
које је она правила своје штапове за потпалу. Кад год је прола-
зила поред тог дрвета, изговорила би неколико стихова, као да
поздравља пријатеља.
Једном сам ставио читав свежањ дрва на ватру, па је разбук-
тали пламен опрљио лишће на околном дрвећу. Испричала ми
је тада митску причу о жени ему која је, отишавши да живи са
мужем у његовом племену, била толико уплашена непознатом
земљом да је распалила велику ватру која је захватила околно
растиње и спалила оба њена крила. После неколико дана чуо
сам је како са осталим женама у логору пева песму о ватри која
се види у даљини, а која ми је звучала прилично модерно:

На леђима дима јаше странац,
Камено лице скривено пламеном,
у шуми свако дрво држи копље.
Дрвеће, будно буди!
Сирото, драго дрвеће,
Кости ће вам се у пепео претворити.

У абориџинској поезији дрвеће, као и све остало, има душу. Неко
од њих је поново рођени саплеменик. Ђумала је имала обичај да га
ноћу ослушкује. Уверавала ме је да дрвеће разговара међу собом,
да често пева својим лишћем, те да она увек може да на основу
њихових гласова позна да ли је у питању мушко или женско дрво.
Умела је да препозна и гвоздено дрво, испод кога су белци
постављали замке за дингое. Кад год би се појавила нека животи-
ња, ово дрво би је тихо упозорило да му не прилази.
Једног дана смо видели раскрчен део шуме од које је остао
само дугачки траг спаљеног растиња на голој земљи. Те ноћи ме
је пробудила: “Управо сам видела како дрвеће бежи из ове земље.
Сада када је “гуми дрвеће” научило да хода, белци га никада неће
ухватити.” Неколико дана касније, гледајући у Млечни пут, рекла
ми је и ово: “То што видиш на небу је траг пепела који је оставило
оно спаљено растиње.” Подсетио сам је да неке племенске старе-
шине мисле да је то траг од костију мртвих, на шта је она брзо до-
дала: “Наравно да јесте – дрвеће и људи су иста врста.”
Када нам се родило прво дете, једно “стрингибарк” гуми дрво
које је расло испред нашег заклона у стени, зањихало се, а гране су
почеле да ударају једна о другу – била је то порука коју је ово дрво
послало другом дрвећу и свету духова. Ђумала је детету дала име
Ђо, Стрингибарк, а ово је дрво постало његов лични тотем. Било
ми је жао што ми уши нису биле привикнуте на песму дрвећа, али
сам учествовао и трудио се, најбоље што умем, да покажем по-
штовање према свим екалиптусима, онако како би то учинио са
својим рођацима. Избегавао сам да гулим кору са стабала, а када
сам ложио логорску ватру увек сам пазио да гране буду довољно
далеко од пламена.
Ђумала је сматрала да се моја увиђавност исплати. Једном, док
смо спавали поред ватре на обали реке, ноћна олуја је оборила
огроман еукалиптус. У тренутку смо се нашли између две велике
гране које су пале на земљу; да се дрво само мало закренуло на
другу страну, смрвило би нас.
Морао сам да напустим област, не знајући колико ће времена
проћи пре него што се опет будемо видели. У то време сам и сâм
веровао у поезију и осећао да ће се, без обзира колико дуго моје од-
суство потраје, дрвеће бринути о Ђумали и нашој деци. “Само на-
слониш уво на стабло и послушаш све што ти пријатељи шапућу”,
говорила ми је често. Натерала ме је да поверујем да дрво, баш као
и веран пас, маше својим репом, и то ми је помогло да се надам да
ћемо се можда поново срести, макар као биљке или птице.
Понекад, у својим сновима, видим стабла дрвећа која беже из
једног округа у други. Ходају спорије од људи и често се држе за
руке. Одмах иза њих, великом брзином се креће крдо булдожера
које обара стабла и скупља заплетене гране у гомиле које ће уско-
ро бити спаљене. Ђумала ми долази у сан: прича ми о неком па-
пирном дрвету поред неког извора, које је омамљено сунцем,
пропустило да је упозори да су ловци на дингое већ прошли туда,
и да су затровали извор. Не верујем да се она љути на дрво; можда
само покушава да ми каже да се држим даље од тог затрованог
извора. Њоме је инспирисан роман Валг.

Предговор роману Валг. Превела са енглеског Милица Живковић.

Петеру Хандкеу и сину Стефану

Знао сам један грм у аустралијској пустињи
који вечно цвета – тамо га више нема.

Никада нисам мислио да пустиња Танами за путника може бити
погубна. То име сам први пут чуо раних шездесетих година у
Алис Спрингсу, док сам се распитивао како могу да стигнем до
Кимберлија – који је скоро пола континента даље. Речено ми је да
се тамо може наћи посао на градилишту великог постројења за
наводњавање, и да за сваког усељеника, чак и оног који једва зна
по коју реч енглеског, има наде да буде примљен. Неки човек ме
је посаветовао да је најбоље да стигнем до Кимберлија јашући на
камили преко Танамија – и продао ми једну.
У то време готово ништа нисам знао ни о аустралијском бушу
ни о камилама, осим да могу да опстану пијући веома мало воде
током дугих путовања кроз пустињу. Највећи део аустралијске
унутрашњости био је освојен на грбама камила, које су у девет-
наестом веку ту довели авганистански трговци. Камиле су помо-
гле да се изградe железничка и телеграфска мрежа, а на њиховим
леђима су преко пустиње јахали истраживачи, казнене експеди-
ције, мисионари и трагачи за рудним благом. Бели људи су увек
путовали са стадом камила, тако да, ако би једна испустила душу,
јахачу није претила опасност да остане беспомоћан у пустњи –
али о томе тада уопште нисам мислио.
Неколико дана пошто сам се отиснуо у Танами пустињу, једно-
га јутра моја камила је одбила да устане. Понудио сам јој канту
воде, надајући се да ћу је тако намамити да се дигне. Одмарајући
се испила је цео суд, али није учинила никакав напор да стане на
ноге и тада ми је свануло да сам сâм у пустињи, у друштву са само
једним или два усахла дрвета, и без иједне људске душе, можда
у целој области. Викнуо сам на животињу и шутнуо је, али ни то
није помогло. Желећи да допуним залихе воде, носећи празан ка-
нистер отишао сам пешке до најближе узвишице. Околна равни-
ца била је бескрајно пространство црвеног песка са местимич-
ним густишима спинифекса и сувих мулга грмова. Изгледало
је као да је цео простор око мене биo потпуно исцеђен и исушен,
немоћан да произведе ни кап или две воде. Отишао сам преко
равнице до друге узвишице и тамо мало поседео, осећајући се
беспомоћно. Учинило ми се да могу да видим ветрењачу како
лебди у измаглици на другој страни суве равнице, али нисам био
уверен да ли ми се то само причињава или је она заиста била тамо.
Кренуо сам ка њој. Потрошио сам добар део дана да стигнем до
ње, само да бих открио да је већ годинама била напуштена и да
је рђа изјела корита у којима је некада држана вода. Костур неке
велике животиње је лежао на земљи.
Док сам се питао да ли је костур некада био крава или коњ
ошинула ме је мисао да сам можда ја следећи који ће остати да ту
лежи. У Аустралији сам био једва годину дана и мало сам говорио
енглески. Мој друг из детињства, Славко Даниловић, који ми је
омогућио да дођем у Аустралију, радио је на реци Орд и надао сам
се да ћу га тамо срести. У пустињи није било много важно колико
је мој енглески добар. Моја представа о аустралијској дивљини
била је европски наивна, тако да сам ходао дуж сувог корита не-
ког потока очекујући да тако дођем до извора. У српском селу
Горња Трешњевица, где сам одрастао, извор увек избија на врху
вододерина, а широм источне Европе земља је засићена водом од
снегова који се топе. Тамо нико никада не умире од жеђи. Ходао
сам сатима под Сунцем које је пржило тражећи по каменитим
јаругама Танамија изворе које сам памтио из детињства. Коначно
је сва драгоцена влага коју сам имао у себи изашла у виду зноја,
те ми је остало једва толико снаге да отпузим до сенке најближег
мулга дрвета. Неко време могао сам да видим како половина
пустиње око мене пламти на Сунцу, док је друга половина била у
тами; потом је цео свет полако нестао. Те ноћи поветарац ми је за
неко време повратио свест. Мора да су ми се привиђали отопљени
снегови и планински потоци. Грло ме је ужасно болело. Осећао
сам да се унутар мене налази још неко ко покушава да изађе
напоље парајући ми кожу оштрим бодљама. Некако сам мислио
да се тај унутрашњи упутио у моје село, Трешњевицу, да би се
тамо напио снежнице, и да се на путу некако заглавио у мом грлу.
Пустиња око мене била је сада зелена, али то је било само у мојој
глави. У мом скренулом уму још увек сам био несвестан како
лако и како често европски путници нестају у празнини пустиње.
Ова сурово сува земља не опрашта наивност и само једна грешка
може учинити да за неколико сати дехидрирате на сувом песку.
После неког времена, не знам колико дугог, поново ми се вра-
тила свест и видео сам црно брадато лице како се надноси над
мене. “Никад ми нису рекли да је Свети Петар црн” рекао сам сâм
себи. Црни човек је здробио некакво корење на својој вумери,

По Нани, свет се ближио крају: “Рат ће се за то постарати.” То јој
је рекла вила коју је често виђала у Милинкову. Горе у планини
било их је много, али су на Хајдучки извор долазиле само ноћу,
када у близини није било људи: “Те јадне душе не лажу”, рекла је
Гуслару и Оцу.
Нана је дошла у планину да помогне да се њива са конопљом
спасе од грâда. Била је одевена у црно, чак и њена платнена сукња
беше потапана у кључали бакрач испуњен кором огуљеном са
корена јове. Небо је с краја на крај изгледало ведро, али нам је
Отац рекао да то не значи да је њива безбедна. У Аустралији беше
видео дрво које је у само подне погодио гром, да би потом до краја
дана беснела олуја са муњама које су целу земљу обавиле димом
и пламеном: “Па ипак, на небу се није видео ни један једини
облак.” Отац је држао младу биљку конопље, и, клизећи руком уз
стабљику, нежно додиривао китице цвећа на врху. Сматрао је да
су биљке постале ломљиве, и мислио да би чак и олуја без грâда
могла зачас да сравни целу њиву. Нана је са сигурношћу осећала
да ће олуја стићи половином поподнева, када биљке малакшу од
врућине – тако занемоћале најтеже ће поднети налет изненадне
олује. “Оне девојке се не шале кад бацају клетве.”
Нана је са собом донела мали кавез начињен од павитине у коме
је био гавран. Птица је имала плаве очи и често је нагињала главу
да би нас боље погледала, а онда је мало дремала. “Учинићемо шта
се може.” Обраћала се гаврану и Вучку, сивкастом псу са начуље-
ним ушима. Пас је мало загребао земљу у подножју стабла старог
храста, окренуо се око себе неколико пута, легао и уздахнуо. “Од-
мори се, мукице, олуја је још далеко.” Окренула се од пса и обја-
снила осталима да је животиња целе ноћи била напољу помажући
јој да одагна клетву.
Нана је имала мало лице које ме је подсећало на гаврана у ка-
везу. Хтео сам да знам да ли је то исти онај гавран о коме је Гуслар
певао, али је Отац објаснио да се то никада са сигурношћу не може
рећи јер, будући црни, гавранови веома личе једни на друге, и не
постоји начин да им се одреди старост. Мислио је да би гавран
у кавезу свакако могао бити онај који је живео у турско време.
“Они могу да живе много година – као и орлови – можда чак и
дуже ако се спомињу у песмама. Птице немају зубе по којима би
се могло знати колико им је година.”
Према неким песмама, гаврани су често полетали са места где је
предак Милинко из заседе нападао турске караване на повратку
у Стамбол, да однесу вест да караван са младим робљем неће
стићи, нити ће се Турци насилници вратити из пљачке. Гуслар је
веровао да тај гавран мора бити онај који је помињан у песми. “Та
птица осећа да је код куће.” Питали су Нану шта она мисли, али
им је она рекла да се заклела на ћутање и да не може да говори ни
о гаврану ни о Вучку. “Знате, они нису обичне животиње.” Даље
нам је објаснила да, кад вила баци клетву, човек може да умре
или да изгуби усеве у олуји. За себе је задржала разлог бацања
клетве на нашу њиву са конопљом, али је рекла да је прошле ноћи
преклињала вилу да је одврати – али узалуд. О вилинским клет-
вама је много тога речено, много се и очекивало, а много се и пла-
шило од њих. Прошлог лета, пре него што смо посејали конопљу,
док је чувала козе у Хајдучкој јарузи у Милинкову моја сестра Ан-
гелина је нашла један чудан камен. Изгледао је као дугачак ивер
а био је блиставо бео. Отац је мислио да би то могао бити само
обичан кремен, али са њим се нико није сложио. Камен је однесен
Нани која је изјавила да је то стрела коју вила беше одапела. Није
рекла да ли је то било у турско време или скорије – изгледа да
то и није било много важно, али је рекла да се тај камен свакако
мора вратити ономе коме припада. Такође је сматрала да је Ан-
гелина можда изабрана да пронађе тај камен, што је значило да
виле можда мотре на њу, те би се могло очекивати да им се и она
једног дана придружи.
Испричала нам је да виле долазе у Милинково са најудаљенијих
врхова Лелек планине. У летњим ноћима често су долазиле до
Нанине воденице да се купају под воденичним колом док је
Вучко чувао стражу. Једна од њих је била лепа као икона. “И још
више када се купала,” иако је имала дуг ожиљак који се пружао
од пупка наниже; али то се догодило у време нашег претка Ми-
линка, пре много, много година. Нана нам је испричала како је
вила звана Иконија била везана конопцима док ју је напаствовао
јаничарски вођа. Након силовања Турчин је приметио да је жена
већ трудна, од свога мужа. “У овој земљи неће се више рађати ка-
урини.” Распорио ју је и извукао нерођено дете.
Гуслар је сматрао да та жена мора бити Вида о којој је често
певао. Рекао нам је да су виле заправо мајке које су умрле пре
много векова, док су покушавале да поврате своју децу коју Турци
беху отели. Често је певао о томе како су дуж караванских путева
за Стамбол лежала разбацана тела жена чија је снага истекла док
су ишле за својом украденом децом. Била су то ипак само тела,
јер се душа умрле мајке увек враћала у њену земљу, да остане у
шумама, високо у планинама, ван људског домашаја. Према Гус-
лару, вила људима може да чини и зло и добро: “То зависи од тога
шта си наумио.”
Вучко је устао, окренуо се према планини и подигао главу да
оњуши ваздух. И гавран се разбудио и шетао по кавезу, гракћући
повремено. На ивици шуме листови јасике су се почели да се о-
крећу покретани ветром. “Долази Иконија.” Нана је сматрала да је
остало још мало времена, док вила сакупи облаке и стигне олуја.