И видех књигу како лети
у њој побројане све птице
инсекти, рибе, биље:
име јој је: чувар речи.

И видех књигу како лети
у њој забележени сви гласови,
звуци таласа, грома;
име јој је: хармонија васионе.

И видех књигу која лети
у њој речи сликара
писаца, истраживача;
име јој је: стојим пред истином.
И видех књигу која лети
у њој имена свих убица
силника, сањара рата;
име јој је: невера и неистина.

Име јој је, туго,
име јој је; боле неизрециви:
заборав историје, младости
скок срца у ништавило.

Очева воденица

Обноћ је отац развлачио тешку
сомотску завесу потпаљујући
ватре под њом,
обдан је постављао слику на небо
довикујући мајци из висина
да боље придржава лестве –
заборављајући на воденицу.

Најстарији брат, Саво, обучен у додолске
хаљине играо је око жрвња
кидајући наруквице и перле са врата –
шум раста зелене светлости укорак га је.

Други брат, Симо, усамљивао се
у некој од ивичних просторија
и док је прелазио из угла у угао зграде
тако се и воденица ваљала – а врата су се
истом као велико зачуђено око.

Ненад и сестра Нада
у блату копају рупе, завирују у њих:
мртваци опште међу собом
свирајући у картонске инструменте;
а наизменце им иза леђа
лутке од блата оживљавале.

Обноћ је отац развлачио тешку
сомотску завесу потпаљујући
ватре под њом,
обдан је постављао слику на небо
довикујући мајци из висина
да боље придржава лестве –
Заборављајући на воденицу.

У невиду презрелог маслачка
секиром лупам лед на речи:
о, мајко на штулама
И река је насликана, неће ни месар
Најлепше комадe леда откупити.

Мајчини бисери

Расули су ми се
бели и црни бисери
чим сам их узео из прашне кутије.

Нисам ни знао
колико су били трошни
конци обеју огрлица.

Беле перле
лако проналазим ноћу
црне, сасвим разумљиво, дању.

На рођењу, венчању, или смрти
носила их је моја мајка,
носила их је њена мајка Марија.

Нисам пронашао све перле
као да су се у шкољке вратиле,
одговориле на зов праокеана.

И у које време
ћу их низати,
не знам, Бог зна.

O Богојављењу 2005. године