03.
Предраг Богдановић Ци

И видех књигу

И видех књигу како лети
у њој побројане све птице
инсекти, рибе, биље:
име јој је: чувар речи.

И видех књигу како лети
у њој забележени сви гласови,
звуци таласа, грома;
име јој је: хармонија васионе.

И видех књигу која лети
у њој речи сликара
писаца, истраживача;
име јој је: стојим пред истином.
И видех књигу која лети
у њој имена свих убица
силника, сањара рата;
име јој је: невера и неистина.

Име јој је, туго,
име јој је; боле неизрециви:
заборав историје, младости
скок срца у ништавило.

Очева воденица

Обноћ је отац развлачио тешку
сомотску завесу потпаљујући
ватре под њом,
обдан је постављао слику на небо
довикујући мајци из висина
да боље придржава лестве –
заборављајући на воденицу.

Најстарији брат, Саво, обучен у додолске
хаљине играо је око жрвња
кидајући наруквице и перле са врата –
шум раста зелене светлости укорак га је.

Други брат, Симо, усамљивао се
у некој од ивичних просторија
и док је прелазио из угла у угао зграде
тако се и воденица ваљала – а врата су се
истом као велико зачуђено око.

Ненад и сестра Нада
у блату копају рупе, завирују у њих:
мртваци опште међу собом
свирајући у картонске инструменте;
а наизменце им иза леђа
лутке од блата оживљавале.

Обноћ је отац развлачио тешку
сомотску завесу потпаљујући
ватре под њом,
обдан је постављао слику на небо
довикујући мајци из висина
да боље придржава лестве –
Заборављајући на воденицу.

У невиду презрелог маслачка
секиром лупам лед на речи:
о, мајко на штулама
И река је насликана, неће ни месар
Најлепше комадe леда откупити.

Мајчини бисери

Расули су ми се
бели и црни бисери
чим сам их узео из прашне кутије.

Нисам ни знао
колико су били трошни
конци обеју огрлица.

Беле перле
лако проналазим ноћу
црне, сасвим разумљиво, дању.

На рођењу, венчању, или смрти
носила их је моја мајка,
носила их је њена мајка Марија.

Нисам пронашао све перле
као да су се у шкољке вратиле,
одговориле на зов праокеана.

И у које време
ћу их низати,
не знам, Бог зна.

O Богојављењу 2005. године

Слични текстови


Мирослав Цера Михаиловић
Ауторецензија

Милан Ненадић
Венац за Гаврила

Зоран Богнар
Тајна задовољства

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026