13.
Душко М. Петровић

Бежанијско гробље

1
Нек сте ви мени дошли!
То је најважније,
све остало ћемо успут.
То што сте донијели,
то… Сједите и поједите
то поховано и барено.
Видим, има и мајонеза,
домаћег. И рена!?
Бога ми сте се добрих
дограбили жена!
И ја сам волио
да је свега на соври,
да је шарено,
и ракија да се дрмне,
обавезно!
Сједите и једите,
а ја ћу да вас гледам
како пијете!
Оћу да вас само гледам,
да вам још једном
у све повјерујем:
и у најдебље лажи,
и у најтање истине.

Сине!
Сипај зету ракију,
и течи Милутину,
и ујаку Гојку,
и себи сипај.

– Ти, деда, нећеш
да умреш!
Нећеш, деда,
је л’ да? –
гуче
луче,
моја унучица
Милица,
и једном ме руком за руку,
а другом за срце хвата,
па зове: – Тата!
Не дај да деда умре;
не дај, молим те.

Отац је,
син мој,
узме за руку
(како ли се само
промувала
мала,
како је успјела да уђе
у собу у којој лежим?!)
и полако, уз шапат,
изведе је у двориште,
у предворје моје смрти.

2
Муклу тишину
и преспоро вријеме
они за столом,
уз ракију и кафу,
кроз зубе провлаче.
Нико ником не да да плаче;
понеко уздахне и полако
пребаци лијеву
преко десне ноге
или обрнуто,
а онда зет
(ко статуа уображен),
неумно, круто:
– Ви сте, хвала Богу,
сада крепки, и чили…
Кад се сетим какви сте били,
колико јуче. Сад,
добро се држите
и уопште...
– Прескочи! – велим. –
Реци ми само
шта мислиш
у којем би гробљу
требало да лежим?
– У највећем – рече. –
Ви сте заслужили...
Ви… – загрцну се, утече.

Остали се врпоље, чешкају,
ни да се погледају
не смију
или не умију.
– Хајде, родбино, збори.
Гдје ћемо ме?

3
– Сваком човјеку следује
парче земље и парче неба! –
уњка поп
(кад прије стиже?!)
и прилази ми,
сагиње се,
све је ближе,
шапће: – Јесам ти реко
да ћеш ти први!

Такав је одмалена био,
увијек се правио
важан
кад нешто погоди;
неки резултат Звјездин
ил’ какво ће вријеме бити.
– Нећу да умрем, попе! –
шапћем сад и ја,
а он, намћор:
– Како ти кажеш.
– Кажем да би се тамо
ти боље снашо,
то је твој ресор.

4
Чује се, ваљда из кухиње,
некакво тандркало,
а мени баш стало
да нађем праве ријечи
да свог другара подсјетим
бар на онај давни,
вјетровити септембар,
кад смо под стрехом
страховали од школе
и ни до врата
нисмо јој смјели. Ко би
рекао тада
да ће она мрва,
да ће она бобица клека
израсти у оволиког човјека,
у људину,
у дебелог попа Мићана!?
– Сине!
Послужи свештеника
и замоли га да сједе;
још нисам спреман
да се исповидим.

Сад нешто цијуче
ко да туче
неко неког у тој
проклетој
кухињи;
што је не затворе већ једном?!
И шта спремају
толико, лупају,
муте и сјецкају?!
– Јеси ли попио, попе?
– Јесам, слава Богу.
– Кажи ми сад
ти, кад већ ови моји ћуте,
у које би гробље
ваљало да ме закопају,
загробају?
– У које год оћеш.

Има их довољно и сва су,
Богу хвала…
– Е, јеси будала!
”Има их довољно”... Има
гробаља у Београду
да нас све позобљу!
Него, питам, у које ћу ја?
– У које год ’оћеш.
– У које би ме ти?
– У највеће!
– Знао сам.
Блентави зет ми је
то исто
реко из поштовања,
а ти из зезања.
Нећу!
– А ’оћеш да умреш?
– Нећу, ал’ морам;
истекла ми гаранција.
Ни за шта више нисам
послије онолико операција.
Зато сам вас и позво…

Не могу
да наставим, а и зашто бих?
Половина већ мисли:
”Зеза чича, зеза,
зајебава,
па не зна шта је доста.”
Зовем родбину да се,
као,
опростим,
а већ ми пуна кућа, препуна.

5
Пуна кућа избјеглица,
ко што сам и сам;
и био, и осто.
Добјежавамо довде,
ево, вијековима:
од Турака и потурица,
од Аустрије и усташије,
са Истока на Запад,
са Запада на Исток…
По три пута у истом вијеку!?

Гледам,
немам на коме
поглед да зауставим
а да га не упитам:
он ли је,
отац му
или, најдаље, ђед
однекуд дотабано.
– Који је дан данас?

– Двајес седми јул, тата.

Сачекам, па ухватим
поглед мом другу Мићану,
држим га, ево,
ко на нишану:
– Знаш ли ти, попе,
требало би да сте то
у школи учили, да су
за вријеме Диоклецијановог
гоњења хришћана
син и мајка побјегли...
– Из Иконије Ликаонијске
у Селеквију – наставља Мићан. –
Стигли су их гонитељи,
ухватили
и због вјере у Христа
на страшне муке ударили,
па их и побили.

– То су свети мученици
Кирик и Јулита – велим,
па опет само гледам и ћутим.
Видим жениног течу,
бијел ко да је у кречу
преноћио,
(Господе, зар је овај
још жив!?)
дошо касно до памети,
под старост
кад му више не треба,
па сад вреба
кад ће коме и како
коју мудрост да ували!
– Сврби ли те знање, течане?

Ћути, упадљиво ћути
теча Дреча;
можда се и љути
што ја с њим тако,
ко да смо вршњаци.
– Неће дјеца да питају,
праве се да све знају! –
помилујем га тим
тобожњим
разумјевањем,
рјешен да се вратим
светим мученицима,
али кога, човјече,
кога је од свих ових
што су муком замукли,
што су се о себи забавили,
што гледају само
како да преживе
и ни за шта друго
и немају времена,
уопште брига
јесу ли ти свети мученици
пострадали само због вјере
у Христа
или и зато што су побјегли?

Кад неко однекуд и од нечег
побјегне,
не донесе у други крај
(тај
у који је стигао),
само страх од гонилаца својих,
него и оно због чега су
гониоци и кренули за њим,
па га још жешће гоне:
не само да страх у њему
и њега убију,
него да вјеру, љубав и наду,
коју је донио
униште,
затру,
да се у новој средини
не прими и не прошири.

Кирик и Јулита
пострадали су
прије седамнаес’ вијекова,
на сутрашњи дан...

– Нећу данас да умрем! –
викнем. – Сутра ћу!
Сутра око једанес’! –
изведем то тако
да не знају зезам ли
само себе
или и њих. – Идите!
И немојте да касните!
Сутра у једанаес’!

Наравно да не иду.
Ни да мрдну.
Укочили се,
ја бих се бар насмијо
да сам на њиховом мјесту.
Какви су,
они би се засмијали
тек кад бих
што озбиљно реко,
кад бих залелеко
да је још мога ђеда ђед,
1876.
(рецимо)
распаро неког Турчина
(Боже, постоји ли
макар једна једина
српска породица,
која је некуд
однекуд
добјежала,
а да им није
баш то био
јуначки разлог!?)
па је чељад
у глад,
у Босанску Крајину,
у Лику, Банију ил’ Кордун,
или и даље, спрам мора
морала?
А тек што их отуд
поћера Први,
па у крви
и Други свјетски рат,
и онда све ове
нове
бјежаније;

од бјежаније до бјежаније,
од једне до друге Србије!

6
– Што ћутиш, Мићане?
Што ми не кажеш
како се зове
то твоје највеће гробље,
то што нас зобље
брже и лакше?
– Бежанијско – излете зету.
– Бјежанијско – понови ми
поп, ко дјетету.
– Баш ”бјежанијско”?
– Тако се зове!
– Бога ми ће ме и дозвати!
Ал’ кад би некако могло,
да се сутра,
на Св. Кирика и Јулиту,
сахране са мном
и све српске бјежаније
од Каринског мора,
од Лике, Кордуна и Баније,
па, ево, довде…?

Ћуте, опет сви само ћуте.
Ракију и кафу,
кроз зубе провлаче;
нико ником не да да плаче.
Понеко уздахне и полако
пребаци лијеву
преко десне ноге,
ил’ обрнуто…

– Ајде, Мићане, јабуко,
вријеме је да се исповидим.

Слични текстови


Ђорђо Сладоје
Принцип

Горан Лабудовић
Светом Сави

Предраг Деспотовић

Коментари

Оставите одговор

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2020