Између срца и равнодушности

Да ли ми желимо да поверујемо да је овај свет сломљен?
Да ли можемо?
Да ли се то десило оног дана када се савршено спотакло о нетакнуто?
Постоји нешто што нико никад не може да вам узме?
Ваши снови...
Нико никад неће направити корак оним путем који је ваша
чежња уткала.
Неки људи, ипак, не досегну своје циљеве и снове.
Кроз читав живот не успеју да воле оно што раде и уживају у
оном што се пружа.
“Један кратки тренутак трајања у сновима о љубави, вреднији је од
целога живота славе”.
Стално се трудимо да убедимо себе: агонија и трагедија су нам
узеле све.
Нису...
Трагедија је губитак, понекад добитак, а агонија носи име смрти.
Јер добити оно што желиш, значи изгубити тежњу за оним што
можеш.
А не веруј савести. Можеш више!
Понекад можеш много више од очекивања пуке среће, јер срећа у
рукама другог је коцка.
На свој живот утичемо сами.
Ако икада убедите себе да је неко успео да вам упропасти дан –
варате се!
Онај ко није нешто створио, не може ни да вам узме.
Јер дан почиње светлошћу чија је намера племенита.
Отворите очи... али срцем.
И гледајте испред себе.
Дан може да спута само оквир сопствених жеља и очекивања да
ће све одвијати онако како сте замислили и пожелели.
Трагедија би узела све када би прекрштених руку лежали и раз-
мишљали шта је следеће.
И шта онда остаје?
Љутња на стварност што није онаква каквом је замишљамо?
Свесно и рационално корачајући даље, покушајте да оставите сре-
ћу иза себе.
Пар корака...
Она ће увек бити ту, за вама...
Пратиће вас, ако знате да је чувате...
Али јој не прилазите преблизу...
Пазите само да ваша животна енергија не почне да јењава, дозво-
ли срећи да утекне...
Јер корак је дуг...
Брз, и неспретан.
Када се чује корак сенке нечијег срца које тумара око вас, не до-
зволите да од њега остане само одјек.
Ја кораке и не чујем, јер светлост ме приморава да гледам. У очима
ти је сан, али ти си будна.
Одлазиш шапатом сене,
А не знам ти име.
Ја ћу те звати “туга”.
И одавно је прошла ноћ.
Али ја не спавам.
Чекам јутро које ће ми донети твој глас.

“Стварно је дуг пут, непрегледно је”
“Не, то је само брдо...”
Добро, хајде да га пређемо заједно!