Несвети а свети

Архимандрит Тихон (Шевкунов ) – Несвети а свети и друге приче,
“Информатика”, Београд, 2012

Дуго ми се није догодило да журим кући зато што ме чека књига
коју сам почео да читам. Чини ми се да сам последњи пут такву
ужурбаност осетио пре тридесетак година, кад сам наишао на
роман Луја Фердинанда Селина “Путовање накрај ноћи”. Десило
се да морам да идем у Ниш ради неког књижевног сусрета. Књига
је остала у Београду. Како без ње? Док сам говорио о неким другим
стварима, непрекидно сам мислио на Селинов роман. Извесно је
да данас због “Путовања накрај ноћи” не бих толико журио, као
што ме у оно време ни ово дело архимандрита Тихона, под нази-
вом “Несвети а свети и друге приче”, не би на сличан начин при-
влачило. Тихон је тада био дечак у Москви и није му падало на
памет да ће једнога дана постати архимандрит Сретењског мана-
стира у Москви и да ће написати драгоцену књигу под називом
“Несвети а свети”, а ја још нисам стигао до хришћанства у мери
која би ме призвала овом делу.
Током читања Тихонових прича, пратио сам неколико токова
својих читалачких доживљаја и сазнања.
Најпре, схватио сам колико је била жестока и погубна кому-
нистичка пропаганда за све нас који смо рођени и одрастали овде.
Били смо изложени, не само у школи већ на сваком кораку, томе
да се Црква и свештенство исмевају, богохуљењу, забранама
крштења, прославе кућних слава, богоугодних разговора. Идео-
логија комунизма нас је гурала у испразни хуманизам, некри-
тички смо прихватали заводљиве пароле о братству и јединству,
о једнакости и некој далекој срећној будућности у којој ће нам
наука подарити апсолутну истину. Учили су нас да је Маркс прео-
кренуо Хегела, као да је овај дотле дубио на глави, ту се завршава-
ло наше образовање из филозофије. Остатак је било учење марк-
сизма. Ни речи о хришћанству које надилази сваку филозофију,
психологију, антропологију, медицину. Многи од нас су остали на
општем образовању које нам је убачено у главу током гимназије,
а касније ни студенти друштвених наука нису могли да прођу без
марксизма. Шта више, тек они су добили нову порциују испирања
мозга. Кад кажем ми, онда мислим на нас који смо припадали
градској сиротињи, а то је четрдесетих и педесетих година била
већина становништва у Београду. Пролазиле су деценије, ми смо
постајали професори, доктори, министри културе, образовања и
вере, васпитачи нових генерација, почевши од сопствене деце. И?
Нисмо мрднули у свом духовном развоју, те самим тим били
смо неспособни да покренемо било кога у том правцу. Горе од нас
су прошла још деца негдашњих Брозових партизана који су као
победиоци стигли на Дедиње, изули опанке и ставили кравате.
Подмладак тих револуционара је уз марксизам одмах гурнут у
поштовање капитализма, притом мало ко од њих је уочио да је
Маркс критиковао тај неправедни друштвени поредак и пред-
виђао му бедан крах.
Друго важно сазнање током читања ове Тихонове књиге јесте
поступно откривање живота руских монаха у овом нашем веку,
самим тим сазнање о величини Цркве и њеној спасоносној улози
за свакога који јој припадне. Јер, оно што се дешава у руској сва-
кодневици налик је на нашу свакодневицу иако нисмо имали
стаљинизам у оним видовима какав је имала генерација архи-
мандрита Тихона Шевкунова и претходних, почевши од оне на-
силно слављене Октобарске револуције.
Тихон и његови другови започели су своје искушеништво
1984. године у Псковско-печорском манастиру кад су имали
нешто преко двадесет година. Тихон је пре тога дипломирао дра-
матургију у Свесавезном државном кинематографском институ-
ту “С. А. Герасимов” на коме се образују најбољи кадрови филм-
ске индустрије у Русији. Кратак боравак у споменутом манастиру
распламсао је у њему љубав према Богу и према манастирском
животу.
Вратио се у Москву као други човек.
Ево шта каже о томе: “И стварно – све је постало друкчије.
Не знам шта се заправо догодило, али свет је за мене изгубио сву
своју занимљивост и привлачност. Оно што ми се још колико ју-
че чинило жељеним и вредним, сад ми се открило ако не бес-
мислено (нисам се усуђивао да много шта тако назовем), оно сас-
вим далеко. Како сам се вратио у Москву, са изненађењем сам сâм
схватио да свих десет дана, не само што нисам пушио него нисам
ни помишљао на своју свакодневну навику. А пушио сам обично
најмање две паклице дневно. Једино место где сам се добро осећао
био је храм. Ни другови, ни забаве, ни некад жељени посао – ниш-
та више није допирало до мога срца. Чак ни књиге, ни вољени
Достојевски и Толстој нису могли да ми задрже пажњу. Схватио
сам да сам се променио. Или сам се можда безнадежно покварио
за свет који сам некад толико волео. Открио ми се други живот, и
све оно што сам проживео током претходних двадесет и четири
године с њим се није могло поредити. Заправо, тај свет искрено
сам волео, жалио га, свим срцем саосећао с њим!”
Само људи који су доживели сличан преображај, који се за-
право састоји у преумљењу, али и у рођењу нове врсте љубави у
средишту срца, могу да досегну дубину овог исказа. И важност за
наставак живота преумљеног човека.
Приликом прве посете Печорима, игуман манастира Таврион
поклонио је Тихону молитвеник са Псалтиром и посаветовао му
да чита Свето писмо и Свете Оце. Послушао је тај савет. И, шта
се десило?
“Открио сам дела Светих Отаца, запањила су ме. Најжалије ми
је било, наставља отац Тихон, што, иако поседујемо такво непро-