Несвети а свети

цењиво благо, о њему не знамо ништа. Преда мном се отворио
читав континент великих посвећеника који су столећима прику-
пљали искуство спознаје живота друкчије од оне коју су нудили
најбољи умови филозофске мисли и генији класичне књижев-
ности. Исак Сирин, Јован Лествичник, Јован Златоусти, па наши
Игњатије Брјанчанинов и Теофан Затворник, Тихон Затонски,
цела та истинска духовна плејада – законито наслеђе које су од
нас тако дуго крили.”
Кад се буде вратио у Печоре и заувек се везао за Цркву као мо-
нах, Тихон ће открити низ личности о којима историја и шира
јавност ништа не зна а заслужују поштовање и љубав као и сви
велики учитељи хришћанства. Са дивљењем ће писати о оцу Јо-
вану, о архимандриту Серафиму, потомку остзејских барона, који
је напустио свет аристократије и навике беспосличара, да би се
настанио у влажној и тамној пећини, затим о незгодном оцу На-
танаилу, благајнику манастира, који се није плашио агената КГБ и
који је пред смрт одбио да му уграде пејсмејкер рекавши: “Оци за-
мислите, душа хоће Богу, а неки мали електрични зврк на силу је
утрпава натраг у тело! Пустите ми душу да оде кад јој буде време.”
Међу ликовима из Печора је шиигуман Мелхиседек, велики
подвижник и аскета, те отац Антипа, чије су груди биле пуне
ратних одликовања. Живот у манастиру трајао је у окружењу све-
тих пештера. У подземним лавиринтима који се километрима пру-
жају испод цркава, келија, вртова, поља и шумарака, сахрањивани
су монаси, њих 14.000 до наших дана. У Печорама, једином мана-
стиру који никад није био затваран чак ни у совјетско доба, пре-
порођено је стараштво – једно од највећих блага Руске цркве, по-
учава нас отац Тихон пре но што пређе на приповедање о иску-
шеништву које је сам прошао.
Дипломирани филмски режисер московске академије чисти
септичке јаме, брине о манастирском стаду крава чистећи не-
чистоћу у шталама... али вера се учвршћује, радост расте, монах
Тихон стиче искуства која надилазе сва искушења световног жи-
вота: упознаје прозорљиве старце, присуствује једној врсти егзор-
цизма, диви се чудесним исцељењима и преумљењима.
Прошло је десет година у Печорама, из Москве је стигао позив
Тихону да се прикључи прослави хиљадугодишњице руског пра-
вославља у својству школованог режисера из редова монаха. Шта
сад? Тихон Шевкунов са огромним жаљењем напушта Печоре и
одлази у Москву, где је иначе рођен. Али послушање је нераски-
диво са монашким образом. Позив је послао патријарх, утолико
мање могућности за одупирање.
Свако ко иоле зна о тешкоћама подвизавања монаха разумеће
отпор младог посвећеника: град је непријатељ духовности, омета
усамљивање, самим тим молитву, нуди прегршти искушења из
пређашњег живота.
За разлику од многих православних верника који страхују од
посветовљавања Цркве, што је толико очигледнo у спољном из-
гледу монаха, понајвише презвитера, уз приручна средства као
што су на пример “Мерцедеси”, те гомилања позлате на симбо-
личким предметима којима се користе, отац Тихон не диже свој
глас. Његови савременик Серафим Роуз из Калифорније сматра
да је стигло време за катакомбно хришћанство, за илегалу, као у
првим вековима по доласку Исуса Христа. Тихон види поред се-
бе неометани продор Светога духа тамо где се, како је то иначе
одувек, најмање очекује. Павле Евдокимов се прикључује екуме-
низму. Тихон је научио у Печорама како се чува православље,
између осталог и противљењем том покрету. Али он није пропо-
ведник, њега прожима сам живот верника, догматска разматрања
препушта другима.
Поред низа непознатих ликова у књизи ће се појавити имена
Сергеја Фјодоровича Боднарчука, Булата Окуџаве, Андреја Битова...
Боднарчук је последњих година свога живота патио од при-
виђења и кошмара. Лекари званичне медицине нису могли да му
помогну. Застрашујуће слике прогониле су славног режисера.
Онда је отац Тихон дошао код свог недашњег професора, али сад
у новој улози. Као исповедник, знајући да пред собом има једног
дуготрајног атеисту, предочио му је искуство Цркве о деловању
палих духова на човека. Боднарчук је пажљиво слушао, застор
између видљивог и невидљивог света почео је да се тањи. “Људи
далеки од Цркве, каже Тихон у овој причи, не схватају да човек
због неокајаних грехова и страсти постаје доступан духовним
бићима која се у православљу називају ђаволима”. Шта је решење,
где је спас? У вери. И само у вери. Без Исуса Христа нема нам спа-
сења. Али Боднарчук није знао ниједну молитву. Отац Тихон му
је написао на цедуљи текст Исусове молитве, скинуо је са своје ру-
ке бројаницу и научио Сергеја Фјодоровича како да се с њом моли.
После исповести, Боднарчук се причестио и убрзо преминуо.
Е сад, ту није крај приче. Тога дана “када смо завршили прву за-
упокојену за Сергеја Фјодоровича, Димини родитељи су нам
испричали како се, неколико минута пре но је што њима теле-
фонирала Аљона Боднарчук, догодила неразумљива и чудна
ствар. Седели су у соби и још нису знали за смрт свога пријатеља.
Одједном се споља чуло јако, па све јаче грактање врана. Звук се
појачавао толико да је постао готово заглушан. Чинило се да се
изнад зграде нашло небројано јато врана.
Зачуђени супружници изашли су на балкон и пред очима им
се указала слика какву дотле нису видели. Небо је дословно
покрио црн облак птица. Њихови продорни крици били су не-
подношљиви. Балкон је гледао на парк и на болницу где је, као
што су Таланкини знали, на самрти лежао њихов пријатељ.
Безбројна хорда летела је управо са те стране. Тај призор навео
је Игора Васиљевича на мисао коју је он, апсолутно убеђен, саоп-
штио жени:
– Сергеј је овог часа умро.То су ђаволи напустили његову душу!
Неколико минута касније телефонирала им је Аљона Боднарчук...”.
Из овог цитата може се назрети и стил писања архимандрита
Тихона: једноставо, непосредно приповедање онога што је он као
сведок и учесник догађаја уочио и доживео. Зато Тихон у подна-
слову своје књиге, која је у основи роман, ставља појам приче. Он
тиме јасно разграничава приповетку, као књижевни род, од свог
некњижевног наратива, не желећи никако да га људи схвате као
књижевника. Тај отклон је поучан. Кад се прочита овај обимни
текст, преко 400 страна, намеће се саобразност речи и личности
која их изговара, то јест, у овом случају – пише. То једниство би
требало да буде врхунски узор сваком књижевнику.
Кад читамо књигу “Несвети а свети” са поверењем и отворе-
нога ума, полако улазимо у атмосферу свакодневице монаштва, па
ако смо имали предрасуде, оне се осипају и нестају. Иако и надаље
изван тог света, мировњаци, не остајемо равнодушни према јед-
ном квалитету монашкога живота који надилази овај наш, миров-
њачки, а то је непрекидно рађање чуда из наизглед обичних ства-
ри, уходаних односа, монотоних радњи свакодневних послушања.
Све постојеће натопљено је Божијим присуством, потребно је
само да се отвори унутарњи поглед, да се наш борнирани ум осло-
боди и оспособи да сагледава то чудо у настајању, живот, живот
који нам је подарио Бог.
Портрете монаха, своје браће, Тихон је стварао надахнуто.
Свежина његовог сећања кад пише о ранијим годинама јесте
непрекидна свежина радосног и слободног човека. Он не мари за
дужину поглавља, не мери их, не рачуна колико је коме редова
посветио. Ако посвети много страница једном од отаца Печор-
ског манастира, Рафаилу, кога сагледава и као негдашњег мангу-
па, обухватиће низ личности које су биле у вези са овим попом.
Ту су и непознати знатижељници које занима да ли има људи на
другим планетама. Овај човек, необразован, али прожет вером
и порукама Светога писма ће им кратко разрешити ту дилему:
Нема људи на другим планетама. Да их има, Бог би то рекао
Мојсију, а ви бисте о томе читали у Књизи постања.
Откуда назив “Несвети а свети”? О томе сам аутор овако говори:
“Назвао сам последњу главу ‘Несвети а свети’, иако су моји
пријатељи обични људи. Таквих је много у нашој Цркви. Наравно,
они су веома далеко од канонизације. О томе нема ни говора. Али
ето, на крају Божанске литургије, кад је велика Тајна већ објав-
љена и Свети дарови стоје на олтару, на часној трпези, свештеник
изговара: ‘Свјатаја – свјатим’! (Светиње – светима! – прим аут).
То значи да ће се Телом и Крвљу Христовом сада причешћивати
свети људи. Ко су они? То су они који су сада у храму, свештеници
и мирјани што су с вером овамо дошли и чекају причешће. Јер
они су верни хришћани који теже Богу. Испоставља се да су, без
обзира на све слабости и грехе, људи који чине земаљску Цркву
за Бога – свети.”
Додајмо на крају да су ово вредно дело са руског језика пре-
вели Петар Буњак, Милан Радовановић, Ружица Радојчић, Ана
Јаковљевић Радуновић и Олга Кирилова.