Што ме туга за тобом поједе, Јо,
Јоване Крститељу Јоване,
Јоване Лествичнику Јоване,
Јоване Без Земље Јоване,
Јоване Грозни Јоване,
Јоване Свјетлости Света Јоване,
Што ме туга за тобом поједе
Јо, Јоване Метафоро Јо.

У наручју ти доносих увело цвијеће,
Мирис марама смрти
Што га посвећујем степеницама на којима
Стопала толиких ногу утабаше
Мали Колосеум ка мени.

Што ме туга за тобом поједе, Јо,
Уздижући се, рука је косила
Ваздрух звјерских урлика пун –
Од страха сам се избезумио,
Од страве мријех у себи!

Нека се слави име твоје свето,
Ти, цвијете са посјеченим грлом,
Стубу од Химере прогутан,
Око што се згражава и бива згрожено,
Земља у којој си умирао убијен,
Јагодо куге запеле у грлу,
Орле династички канонизован,
Нека се слави име твоје свето!

Што ме туга за тобом појед, Јо,
Због једне жене с пута –
Ходамо против њеног образа
А она ме загрли проклињући:
- Љубим те грлом пруженим,
Глом сабљом пресеченим.
Продајом да будеш купљен!
Чак и тад бих се од гријеха избавио,
У савјести својој да останем забрављен,
Ал’ Лабуд на небу, пјесму је пјевао:
- Јоване Метафоро, Христос васкрао!

Што ме туга за тобом поједе, Јо,
Тако како се другима гади,
Тако како се и мени гади
Кад муња те бијела храни
Громом, Јоване Метафоро, Јо.

Жена, врело планто и бисер

Ношена тамо-овамо промајом по одајама,
Савршена шкољка моје лобање
Свакодневно је рањавана
Мрачним зрном пијеска.
У име чистоте мисли
У бисер га претвара.

Али у огледалу се појављује жена
Теглећи за собом заборављену камилу
У пустињи од зидова и прозорског стакла:
Уснама ми брише зној са лица и шапуће:
- Да извезем овај црни доказ
На домаћем треперавом платну.

Откидан један крај са конца моје крви,
Нишаним у иглене уши,
С муком тјерам камилу
Са концем у устима низ клисуру –
Између два грла, између двије дојке
Ја спавам и гинем, гинем и сањам:

Жена везе на врелом платну
Бисер жалости, ушива ми једну страну
Ума – а са друге стране
Ружа је.
Ушива ми Царство другим крајем
Конца. Змијским концем
Везе ми га на грудима. Рађа
Игле немоћно ствара магнет
Што ми довлачи надахнуће у тијело.
Конац крви обмотава ми
Око врата, око сјенке;
Одмотавајући га доспијева тамо
Гдје месо је провидно.
Види и она да на слову будан је и Ирис.
Види и она да на слову Д
Нема дина, већ Дунав црвени,
А са друге стране ране
Ружа је.

Понављам смрт на стотине пута
А не умарам се.
Замарам се хиљаду пута и није
Смрт та што долази; не долази она
Јер жена ми је ушила
Једну страну ума,
Друга је пак – полудјела –
Бисер је.

Жена ме гледа како се копрцам
У игленим ушима. Још има времена да чује
Како кроз одаје промиче камила
И изгуби се сасвим са мном
Кроз пијесак прозорског стакала.

Пеликан

Складна је мржња
Руке која баца
Кроз прозор
Ђубре звијезда на улицу.

Само ти, градски пеликану,
Цијениш салто
Ових златних жаба,
Њихов трепет у блату.

Долази у зору
Божје дјевојче
Са тобом да се поигра –
Оно, најњежније,
Невино,
Дланове претвара у грне,
Из њега да пијеш
Царску водицу.

Кљун твој огроман
Испушта писак попут локомотиве.
Летио би, а не можеш,
Љепото ружна.

Превео: Миљурко Вукадиновић