Моја мати. Када сам се и ја запослио
Све сам размишљао да јој купим аутоматску веш-машину
за све што ми је прала руком. Уствари размишљао сам свега
неколико дана:
прелиставао сам рекламе, рачунао рате.
Затим сам заборавио.
Моја је жена радила у Алтексу, референт за кредите.
Гледала је људе у очи
и одлучивала да ли заслужују телевизор.
Мени не би продала веш-машину
и била би у праву.
Говорила ми је кроз телефон како је тужна,
да ради 14 сати на дан, и суботом и недељом,
и да нашу ћерку виђа веома ретко.
Скоро толико ретко као и ја.
Говорила је: прошлог викенда
није ме ни погледала.
Све време играла се са неким досадним
малоумником из комшилука.
Моја је жена желела да постане психолог
за децу са специјалним потребама,
специјалан психолог, ентузијаста,
који са много душе тумачи цртеже,
затим су јој се деца учинила досадном.
И мене је волела,
затим ме више није волела,
а имао сам само једноставне потребе.
Волео сам је,
а затим је више нисам волео
и имала је само обичне потребе.
Волим и своју мајку
и она воли мене, јер такав је дизајн. У међувремену
купила је веш-машину,
сама је и звони ми неколико пута дневно
да ми исприча шта гледа на телевизији.
У међувремену сам се развео са документима у реду,
са записником, Боже, шта су све о нама написали
у записнику, ви људи - стајало је,
противречна сте бића, противречна.

Прва ноћ

У ноћи у којој сам рекао, пре него смо заспали,
да је волим и она ми је рекла да ме воли,
сањао сам како пуштам небом опитно сунце, писало је

о мени на првој страници неког америчког
књижевног часописа, долазили су ванземаљци
и човечанство је мене изабрало да им се обратим,

да прилепим шаку о сјајну шаку која је долазила,
са врата из центра брода устајао сам са земље лебдећи лако,
пловећи тихо преко вода у којима сам се огледао. Јутром,

када сам се будио, лишће јој дрхтало на леђима у
широким прозорима светлости. У ноћи у којој сам јој пре него
заспимо
рекао да је волим и она ми рекла

да ме воли, сањао сам сунце од зарђалог гвожђа
које никако да изађе из атмосфере, бугарске
новине са провинцијским скандалом штампане на лошој
хартији,

где је о мени писало нешто неугодно, космички
брод са чијег окна ме гледао
неки сумњиви, брадати гуру са очима као у Чарлса

Менсона, до којег сам се подигао, у лету, са земље тек
неколико метара, као у својим сновима о лету летео сам
уз штуцање, једва сам успевао да не паднем. Када се пробудих,

на њеним изгорелим леђима дрхтала је сенка лишћа.

Александријски сонети

I
Колико је тужно и лепо када се
човек диже изнад света (и могуће је,
да то никада не сазна), као мачка
полудела од сјаја ножа са зида.
Све сместа заборавља и наваљује,
као опарена, право на несташну
флеку светлости – а увек креће њушком
без и најмањег устручавања, увек
се баца на оно бљештавило које
у ствари ништа не значи, потпуно је
ништа и ничим јој, лудој, не помаже.
Насупрот, ако светла флека нестане ипак,
стоји крај зида и чека непокретна
да се врати, брковима треперећи.

II
Чини се да је свеопшти сан, чуо сам,
испричали су га и други, најмање
први део је исти, остало је до
сваког: у школи нам задају тест, као
и обично ништа нисам научио.
Страх ме је и стидим се, затим одједном
схватам да сам школу одавно завршио,
да сам одрастао и шта ми још могу.
Спуштам се на леђа и испружам ноге
на клупи, са жаљењем гледам колеге,
како су ситни и колико блесави,
ухваћени ко мува у мрежи зебње,
још не знате да смо рођени у смрти
и да су све наше бриге престале већ?

III
А била си толико одсутна док си
јутром прала лице, ниси приметила
да је липа из дворишта испружила
једну грану кроз прозорчић купатила
и стресла ти лепљиво семе у косу.
Оседело те радничко насеље о
којем су ти говорили у детињству
да већ мирише на упропашћен живот.
Некад торњеви малене руске цркве
чинили су ти се крхкима – хтела си
да их у шаци храниш коцкама хлеба,
шаргарепом. Имала си живо срце.
Твоје срце било је к’о киша јода
Изнад силног мноштва разбијених глава.

IV
Ја сам изашао из аута да пушим,
ти да сакупљаш бубамаре. Обоје
смо заспали крај пања, направили смо
два детета, једне године олуја
нам је однела кров. Друге нам године
до темеља изгоре летња кухиња.
Преживесмо тешке зиме, с лепљивим
снегом, који се није скидао с коже.
Облаци су завијали, и браду су
ми електризирали. Деца су расла,
али су нам погледи остали млади.
Бацио сам опушак, ти си унела
бубе у џеп. Онда смо пањ оставили
и вратили се свом путу, у свој ауто.