у последње време имали смо само мале ноћи
које не прекривају више од два – три човека и
које немају ни свежине ни мрака
пре би се рекло неку врсту клонулости

сан је у таквим ноћима велика, огромна бесмислица
јер се у таквом сну јавља умор и
из обичне плаве мушице претвара се у мртвог пса
који се неће померити са средине чела
гурали га ма колико

више од годину само смо такве ноћи имали
мале ноћи које нас једва-једва прекривају

да није мариних узвика мислим да бисмо полудели

а мариних је узвика дванаест у ноћи као што је ова
који не подижу галаму не звече и не пиште у празно
јер марини узвици не стижу из страха и несанице
пре свега из урођеног поштовања према кафи

и ми, ми више од годину дана дванаест пута у ноћи
скачемо на ноге и колико траје овај врисак без буке
без буке покрећемо луду игру фокс око креветића.

Љубавна песма

преко дана је да не може боље бити јер преко дана
постајемо плишани човечуљци
и мара долази између нас и облачи нас и чешља
и благо нас шаком удара по туру
долази мара и јашући пластичне патке
тера нас да пловимо у кафи

преко дана је да не може боље бити јер преко дана
постајемо снежана и седам патуљака
и долази мара између нас и
одшрафљује нам руке и
одшрафљује нам ноге и расклапа нам стомаке
вади трице и кучине и сву вату из нас

преко дана је да не може боље бити

само се ноћу пунимо месом
само ноћу док мара спава најзад се брзо

увлачимо испод јоргана
и у тишини ударамо једно о друго
као два пилећа батака

Јабуке са бисквитима

са маром сам крај прозора. леп зимски дан
веје и ми једемо рендане јабуке са бисквитима и
ништа не говоримо.
свако својом кашичицом
свако са својим зимским јутром пред собом.
понекад се зауставимо у јелу и
спљоштених носева лица приљепљеног уз прозор
стојимо тако без изговорене речи
и моје ми дисање полако загрева лице
и полако полако марино дисање
загрева цео парк.