Мило Ломпар
Тезе за једну дискусију у 2014. години
Односи између српске филологије и националне интелигенције
били су – током деветнаестог века – у релативној сагласности: ко-
лебања између њих као да су окончана победом Вукових идеја.
Тај склад је проистицао из углавном утврђеног правца српске
културне политике, у којем је српско становиште имало пре-
овлађујући значај, премда је саображавано са југословенском
националном и културном оријентацијом.
Потискивање српских културних интереса у међуратном ју-
гословенству открива како се изменио садржај и положај наци-
оналне интелигенције у нас: она све више нестаје са културног и
политичког видокруга, па је њен последњи организовани облик
исказан – пред Други светски рат – у Српском културном клубу.
У титоистичком југословенству долази до преломног момен-
та, јер нестаје било какве представе о националној интелигенци-
ји у нашој јавној свести. Отуд је било могуће да без било каквог
значајног отпора дође до уставног наметања по којем Срби у
Хрватској – од 1974. године – говоре хрватским књижевним јези-
ком. Показало се да се проучавање српског језика и његово инсти-
туционално постојање све више одвајају, да је приступ језику
сведен на проучавање његове историје и његових актуелних об-
лика, али да – у одсуству културне политике и националне инте-
лигенције – нестаје било каква јавна свест о значају српског језика.
Отуд би – у садашњим приликама – било од значаја облико-
вати јавну представу о неопходности националне интелиген-
ције. Јер, није могућа било каква јавна брига о српском језику
без јавне свести о људима који ту бригу везују за политички и
културни положај српског народа. Ти људи би требало да укажу
на чињеницу да се преименовањем српског језика у Хрватској
и Црној Гори стварају предуслови за процес постепеног и насил-
ног однарођавања Срба. Отуд напори српске културне политике
треба да буду усмерени како да се тај процес онемогући: борбом
за људска права српског народа, као и облицима културне ко-
муникације са његовим институцијама у постјугословенским
државама. У многу чему би ваљало следити поступке хрватске
културне политике, која има дуг континуитет: без њеног уоби-
чајеног и – од европских институција – одобреног насиља. Тако
се постиже неопходан паритет и обезбеђују европски стандарди
за сасвим посебне циљеве српске културне политике.
Свакако да су неопходне разнородне мере културне полити-
ке ка унапређивању положаја ћирилице у нашој јавној комуни-
кацији: тек када институционална брига – уместо декларативне
или аматерске бриге, које не штете, али не доносе побољшање
– постане природни облик јавне бриге о ћирилици, можемо оче-
кивати побољшање њеног положаја у нашој јавној свести.
Смисао националне интелигенције ситуиран је и у настојање
да се неутралише човекова унапред одређена спремност на само-
порицање, које – у наше дане – може попримити облик надолазе-
ћег раскола између српства и србијанства. Као културна замисао,
идеологија србијанства подразумева напуштање интегралне
српске културне политике. Јер, она утире пут инструментализо-
ваном тумачењу читавих векова у складу са актуелним распоре-
дом историјских сила и у битној несагласности са осведоченим
историјским сазнањима. Она омогућава да се из српске култу-
ре уклони огроман број историјских и културних садржаја. Не-
сумњиво велика државотворна традиција српског интегрализ-
ма у XIX веку, као и тадашње црногорство, србијанство је – шта-
више – пресудан део српства.
Сама Србија свакако је изнад тога: као Јакшићева “отаџбина”,
као Црњансков крфски распон између покрета којим “у Сербии
зорњачу тражим” и горког освешћења у сазнању да “умрећу због
Сербие а нисмо се ни срели”, као Давичов распон између жи-
вотне “песме међу народима” и устаничке “буне међу народима”,
као Десанкина “велика тајна”, као Пајићев сужањ, јер “ја сам био
у Србији / Србија је на робији”. Сама Србија је – у својој много-
обличности – вреднија од сваке идеолошке представе која се на
њу позива.
Али, само српском интегрализму припада сав полицентри-
зам српске културе: барокни и грађански свет који настаје се-
верно од Саве и Дунава, устаничка и епска традиција у Босни и
Херцеговини и Далмацији, градска упоришта нашег културног
живота у Трсту, Бечу и Загребу, штокавски говор Дубровни-
ка, византијска светлост косовско-метохијских и македонских
манастира, огледање сентандрејских цркава у великој води
Дунава. Да ли ћемо се одрећи српског културног полицентризма
у корист идеолошке конструкције србијанства?
Она је – и то ваља казати у овом часу – разорна по саму Србију.
Не треба имати никаквих недоумица када је о томе реч: довољно
је уочити са којих се адреса непрестано – у свим ситуацијама –
искључује реч српски и циљано замењује речју србијански. Јер,
идеологија србијанства само је унутрашњи такт и одзив на спо-
љашње дуготрајно симболичко и културно настојање. Зар непре-
стано не трају настојања да се Грачаница – у оквиру УНЕСКА –
упише у “косовску културу”? Зар нисмо сведоци одступања од
европских стандарда када је реч о мањинском праву на ћирилицу
у Вуковару? Зар је толико тешко уочити да је идеологија србијан-
ства истински корелат идеологије војвођанства?
Потребна је негована свест о богатству дијалеката српског
језика: посебну пажњу ваља усмерити на унапређивање знања
о косовско-ресавском и призренско-тимочком дијалекту којим
говори велики број становника Србије. Јер, ти дијалекти чувају
велике слојеве претхришћанске и хришћанске старине, један
сасвим особен свет културе, који је дао неке од највећих домета
наше књижевности и музике: Бору Станковића, Мокрањца и
Драгослава Михаиловића. У тим дијалектима живи културна
веза са нашим присуством у македонским и косовско-метохиј-
ским подручјима: поезија Момчила Настасијевића има везу са
њиховом језичком и културном старином.
Неопходно је, дакле, да се свет српске културе схвати инте-
гралистички: као свет различитог постојања ипак једног народа,
као схватање културних различитости које су – премда разно-
родне – постале део наше укупне свести, као што је и наша кул-
тура – ако применимо једну реченицу Томаса Мана – један облик
схватања и изражавања људскости која је српска.
Тај интегрализам треба да буде делатан да би био делотворан:
он ваља да неутралише тако распрострањену регионалну свест
у нашем народу, која је подлога за остваривање намере да се све
што је српско сведе на србијанско. Отуд би србијански региона-
листи требало да покажу наглашену осетљивост за источнохер-
цеговачке говоре и свет патријархалне културе динарских про-
стора, као што би херцеговачки или црногорски регионалисти
ваљало да покажу спремност да ослушну тамни и дубоки свет
косовско-ресавских и призренско-тимочких говора и обичаја.
Свет северно од Саве и Дунава само треба да ослушне свој соп-
ствени глас из давнине. Јер, тај свет је увек – можда и најбоље од
свих – разумео дубоку језичку и културну драму народа који по-
стоји на размеђу цивилизација.
То је интегрализам који има смисла. Он одговара давнаш-
њој представи Исидоре Секулић: “има код малих народа ова
појава: врло жив патриотизам територијални и историјски, и
врло мли-тав патриотизам културни… Знане и скривене снаге
својих река и планина и градова, својих сељака и интелигенције,
мали народ осећа више кроз историју него кроз уметност. А то
је мало.”
Улога и смисао националне интелигенције – као и њено ос-
новно настојање – били би у настојању да се српско становиште
учини легитимним. Јер, српско становиште представља природ-
ну и нормалну последицу читавог XIX века у нас. Слободан Јо-
вановић је с разлогом казао како су Срби – после Првог светског
рата – извршили “националну демобилизацију”. Драма читавог
тог кретања појављује се као драма наше националне интели-
генције. Често се појам националне интелигенције одређује као
немогућ појам, као contradictio in adjecto. Није нужно да буде
тако. Јер, описни придев национални одређује неку каквоћу и
неко својство интелигенције. То својство може припадати ње-
Андреј Јелић Мариоков
Кланац
1.
Фаустов се ортак
Из прикрајка кези.
У кострет зарастам
На бриселској берзи!
С трона у Вол-стриту
Златно теле риче.
Шикљају ми канџе
Крвав очњак ниче
Разорене душе
Згромљени градови,
Надо у чудесо,
У кошмару снови.
2.
Згађен над притворством
Белосветске бриге,
С рођеног огњишта
Стргнућу вериге!
Прегорећу живот,
Уцвелити миле!
Доста ми је слика
Лацманске идиле.
С крaја на крај ланца
Команда ће нова,
Налити ме срџбом
Гвоздених пукова!
Најтањи у роду,
У житници плева,
Пред нечистом силом
Огњу одолевам.
3.
Чарна моја горо,
Хајдучко очинство,
Исти крвник иде
Исто непочинство.
Истим словом слове
Имена са списка,
Бојна тица крили
Теме обeлиска.
Док сватови црни,
Расути по пољу,
Око стегоноша
У небу се кољу!
У свитање плаво
Што гуче гугутка,
Над бојиштем лови
Комета – маљутка.
4.
Поскочићу бодар,
Кренути у брда,
Где лог вучји режи
Испод пирга тврда.
Раскрилићу груди,
Црквицу у снегу,
Да се у њих склоне
Сирочад у бегу!
Бичем глувог пуцња,
Ошинут ко громом,
Сручићу се ћутке
Пред небеским домом.
Да крвавог чела,
Огледнут у своду,
Пустим живу сузу,
Живоме Господу.
5.
Подне у црнини
Легло је на кланац,
Спровод попуњава
У облаку шанац!
Под расцвалим глогом
Румен четник спава,
Над њим паун криче
У сред неба плава.
Крв хвостанског грозда,
Просута по класу,
Подиже га увис
С гујом о појасу!
Јуришна команда
С плотуном се стапа!
Брисан простор зјапи
Од Цера до Алпа.
Зоран Богнар
Тајна задовољства
Кажем:
снажне изједа стид,
а слабе страх…
Сви крију оно што желе
из богзна којих разлога:
лоших, погрешних, немогућих…
Али кад погледају у своје срце
одговор је познат
(и) без сумње и без изговорених речи:
толико времена у погрешним загрљајима
а тако далеко од вољених…
Не постоје два савршена бића,
јер тада би били једно…
Савршено је недељиво, целина.
Па како онда живети са две особе у себи
које се међусобно не подносе?
Пут између два срца није права линија.
Пут између две психе исте главе
тескоба је ескапистичког нагона…
Зар у оваквој растројености осећања,
тражити оправдање за тајна задовољства…?
Страх од педесете
Још од дана када је Ерика Џонг
декларисала тада још само личну
а данас већ свеобухватну фобију
у контексту ишчашене митологије стварности,
посматрам овај свет
који не престаје да луди:
ескплозивно, саркастично, убедљиво и горко…
Мозак се труди да победи
све оно што је срце пропустило…
Ипак,
чудно (је) како време проводите
бежећи од онога што јесте,
како желите све
и како (то) желите одмах…
У магновењу уздрманих чула и слика,
лоших судбина и незадовољавајућих биографија
неће вам ни антицелулитни програм,
ни отклањањане стрија, бора и подбрадака,
заменити пети елемент
и донети срећу, благостање и мир…
У том ропству страха од педесете,
у том одсуству емоционалне интелигенције,
ни убризгавање ботокса, ни уградња косе,
ни остварење силиконског сна,
ни то што вам већина органа неће бити исто годиште,
неће вам ништа донети
осим микросижеа живописне беде,
тужне раскоши и пустиње у грудима…
Заробљена у мрежи
изгладнелог паука
Кажем:
чудно (је) како време проводимо
бежећи од оног што јесмо,
како желимо све
и како (то) желимо одмах…
Питам се који су то унутрашњи демони
у теби пробудили привремено лудило,
у којем си заробљена
као у мрежи изгладнелог паука,
у којем је све могуће,
па чак и то
да љубав постане берза,
да се тргује петим елементом,
да се (даље) постулира по,
одавно провереном, принципу “ко да више”…
Похлепа за сјајном кожом и златним прахом
одувек је била јача од забринутости…
Почела си, лакомислено и лаковерно,
да напрасно тонеш
у неку заводљиву болест…
Но, свако би требало да научи
да контролише своју страст… па тако и ти…
Уколико то ниси могла,
онда је требало да се надаш
да ће твоја страст да постане заразна.
Ђавоља је то представа, вечна кушњо,
обогаћена мрачним деловањем
гнома, ондина, силфова и саламандера:
будност, свест и страст су нам били важни
као ваздух који дишемо,
виспреност света као вода,
а, гле, докле смо стигли:
да испразна реторика
једносмерног протицања
влада овим светом…
Предала си се без страсти,
ампутирала дух без жаљења
и остала заробљена у мрежи својих заблуда
попут изгладнелог паука…
Зар ти још нису
досадиле тајне?
Не питам те,
не мораш ми рећи…
Не говори(ш) ми ништа…
и не занима ме…
Свако ко има тајну
носи је да би се(бе) заштитио.
Но, свака тајна
има своју жртву:
док је тајна код тебе,
она је твој заробљеник,
када је пустиш (од себе)
ти постајеш њен (заробљеник)…
Не разумем оданост том ропству.
Зар ти још нису досадиле тајне?
Шта ће ти то, ако си већ била спремна
да прихватиш максимум могућег
што је, ипак, мање
од минимума пожељног…
Не можеш да бираш кад ћеш да кажеш истину.
У животу се не стидиш
због оног што си урадила,
него због оног
што други мисле да си урадила.
У животу није битно
оно што се могло догодити,
него оно што се догодило.
Истина је изнад тога… изнад нас…
Боље је истина одмах
него обмана за цео живот:
не поседовати вечне тајне,
већ бити онај који трага за сазнањем
у смислу путника чији је једини пртљаг
неисцрпна радозналост…
Одвојити се од плебса
за који не постоји ни разум, ни истина,
ускладити се са тишином
тек спуштене беле ноћи,
припалити ватру и пуним рукама
захватити празнину инсомније,
слушати своју молитву…
Милош Соколовић
Прозори са ветром
***
Бацио си камен
у свод сињи,
бацио из нехата.
Сад жрец ти суди
у трaвама песка.
Мрави шетачи
безубо мљаште.
Црн свод си принео
женику сребрног гласа.
Несрастао пробија корењем.
Јата мисли легу
закоровљено мучање.
***
Птицу си умудрио
огњеним сачем.
Перјем покрио
пепео шкољке.
Златокрило наточио
у грлу кости.
Зрно прогутао
с остригом горчине.
***
Живу воду на главње меће.
Свучено прште окумљене језе.
У стрњику грешан се стани.
Врачају увек после кише.
Буђење са ветром
Бесправна кућа у речнику симбола
Кућу сам бесправно подигао
Без чежње да се у њој
Настаним трајно.
Братство и сестринство
Узидао сам у њене темеље
И заливао их данима
Све док из посивелог бетона
Нису потпуно ишчезли
Трагови пуцкетања.
Да ми је неко тада рекао
Како су вечерње сенке
Затражиле подизање
Крова на осами,
Знао бих да ће зидове куће
Однети потоп у годинама
Када проклијале кости
Вину свој барјак у зрак.
Кућу сам бесправно подигао
На месту где почиваху
Братство и сестринство.
Хтео сам да ми кажу
Да није узалудно волети
Зрак и небо изнад осаме,
Али је пламен облизнуо
Све њене одаје
Оставивши неимару
Само прах сужње спознаје.
Кућу сам бесправно подигао
Без намере да порушим небо.
У њене винуте углове
Залазе још застори црне магле,
Искричаво пиштање симбола,
Гербран и Шeвалије.
Приповедање о продаји црепа
У подне првог дана по рушењу
Однесоше уметрени цреп до куће.
Свучена кожа није била на цени
Али се ипак прелила у нове руке.
Чекићем су задиркивали сваки
Скидајући скорели малтер
Оивичен уз испупчене поклопце.
Неретко, присиљен ударцем
Пуцао би у делиће
И падао ничице
Као на огавно сметлиште.
У два су под присмотром летње жеге
Отежале руке мајстора и трговаца
Те је цреп по последњи пут
Ослушкивао вреву старе улице.
У четри је сваки корисни делић
Уредно сложен на камион
И отпремљен у пределе
Изван старог тела,
Тамо где празне таванске греде
Маме очи и меснате старе образе
За упознавање с кишама које тек следе.
Појели смо свучени кров
Са куће које више нема
И платили софрену даћу
И премного је ветрова
Зашло у наше јефтине дланове
С којима смо чврсто држали
Преоденути сан старе куће,
Зажарени у хрскавим ушима света.
Ђорђе У. Крстић
Ћаскање у сабраном времену
Драги Александре,
Нас двојца смо се упознали маја 1994. Те суботе је био истовремено
скуп посвећен Милеви М. А. у Матици српској, а ја сам са својим
школским друговима славио четрдесетогодишњицу матуре у гим-
назији. Замолио сам те, да ми посредујеш утиске и материјале у
Словенију, што си ти љубазно прихватио. Практично пет година
касније отишао сам у пензију, а већ ујесен ме је трефио инфаркт,
који ми је оставио незаборавне, углавном пријатне утиске.
Под утиском блаженог доживљаја близине смрти својевремено
сам написао, под псеудонимом, необјављену, специфичну књигу на
српском, из које ти шаљем поглавље, које се великим делом односи на
моје “бивање у Небесима” 1. новембра 1999, описано око 90 посто ау-
тентично. Уколико ти се допадне, послаћу ти још које поглавље. Тек
толико да знаш, у тексту сам ја – Лео, а Олива је моја жена Славица.
Имао сам прилику да упознам једног господина, који је такође
доживео тежак инфаркт срца (мене су оживљавали 45 минута, а
њега око пола сата). Његов утисак и доживљај у Небесима био је
сличан мом. Обоје смо имали велик страх од тренутка инфаркта
до губљења свести, а потом блажени, “дуг живот у Небесима”, који
нас је убедио да је можда сама смрт “лепа” и да је то свакако норма-
лан завршетак сваког живота. Обојицу нас је тај доживљај опле-
менио и од тада се више не бојимо самог чина умирања.
Наш Свевишњи није пре тога имао обичај да се најављује за раз-
говор, зато сам био не мало изненађен када ми се једне јесење вечери
на растанку загонетно обратио:
“Драги Лео, ускоро ћу те позвати к себи на ћаскање у сабраном вре-
мену. Видим да си зрео за то, а и мени ће то бити необично задовољство.”
Једно време сам лупао главу да разрешим шта је Господ желео
да ми саопшти својим позивом, док коначно нисам дигао руке од ја-
ловог ‘нагађања’, јер би било непоштено да запишем ‘размишљања’.
Знам да су паметни људи често пуни сумње и да мало коју ‘истину’
(шта је уопште ‘истина’?) прихватају као апсолутну, за разлику од
ветропира, који су обично чврсто убеђени да имају право. Било ка-
ко било, био сам потпуно убеђен да ни ви не знате о каквом позиву
је била реч. Зато сам себи дозволио слободу да направим један већи
екскурс и опишем своје ‘путешестивије’, а да томе додам и забелеш-
ке саме конверзације.
Срдачан поздрав,
Ђорђе
Када је освануло лепо позно октобарско јутро, лета господњег
1999, ни сањао нисам да ће то постати најзначајнији дан мојег
живота и смрти. Све је већ од јутра почело некако свечано. Олива
и ја смо се са оданим друштвом потпуно стопили са позлаћеном
јесењом природом на пријатном излету, који није био напоран
и који је с једне стране, такорећи на сваком кораку, омогућавао
дивљење творевинама нашег Творца, а на другој, опуштене раз-
говоре и шале. Тај део дана је свакако дао интонацију каснијим
догађајима, па би се данас усудио да га назовем Увертиром. А за
вече сам и овако и онако имао грандиозан план.
Чак и људи који много читају, и то разноврсну лепу књижевност,
обично имају свог најомиљенијег писца. За мог покојног оца то
је свакако био француски нобеловац Анатол Франс. Ценио је ње-
гову оштроумну иронију и духовитост, широко знање и интели-
генцију, истанчан осећај за естетичке вредности, као и изразито
напредан, хуманистички начин мишљења, лишен било какве дог-
матске ограничености. У домаћој библиотеци било је сијасет ње-
гових књига, које сам и ја читао у младости, али да будем искрен,
никако ми није полазило за руком да га и ја прихвам као свог
омиљеног писца. Чак сам остајао некако равнодушан па га никад
више нисам ни читао, све до пресудне вечери о којој је реч.
Можда се слажете са мном да већину књижевности одликује
моћ да преобрази димензију времена и да, читајући књиге, мо-
жемо у релативно кратком времену проживети дане, седмице,
месеце, године па чак и столећа. А сад узмите у обзир још и мој
‘шашави’ начин читања. Књигу, коју сам узео у руке, скоро увек
сам прочитао у durch marschu, онако, што се лепо каже – у једном
даху. Тако је мало требало, упркос знању speedy readinga, да због
занимљивог животописа Пола Гогена и непроспаване ноћи, за-
касним на властито венчање, а скоро непремостиве тешкоће имао
сам својевремено са Толстојевим киклопским Ратом и миром.
Овај последњи случај сам решио јер сам после почетног оклевања
коначно енергично ампутирао рат (којег ни до дана данашњег
нисам у целини прочитао), а страсно се посветио, за време давних
летњих ферија, миру, Наташи, Пјеру, … Кутузов – горе или доле!
Признајем да ми није било тешко да се одрекнем рата, јер бар у
једној ствари сам имао, и имам, исто мишљење као Анатол Фран-
сов господин Астарак, а то је, да сваки сеоски шинтер више вреди
од бригадног генерала или француског маршала. Али шта вам ја
то причам и исповедам се?! Дакле, да пређемо на ствар!
Бар мало упознавши нашег Господа Бога кроз повремена ћас-
кања, био сам чврсто решен да те, за мене јединствене јесење ве-
чери, почнем са проучавањем свега што је Анатол Франс написао
о Богу, не би ли се тако можда у разумевању живота и смрти при-
ближио свом покојном оцу. И тако, тамо негде после деветнаест
часова, одморан и ‘наоштрен’, узео сам у руке, поново после не-
колико деценија, књигу La Rôtisserie de la Reine Pedauque. Колико
сам уживао у самом читању, никако нисам могао да се одушевим
и прихватим већину размишљања о нашем Господу, као што је
рецимо ово:
“Бог нема разум. Како је бесконачан, шта би уопште разумео?
Он ништа не ствара јер не познаје време и простор, основне усло-
ве, потребне за свако стваралаштво.”
Ипак, постепено је моје расположење, тамо негде пред поноћ,
после скоро пет часова непрекидног читања, а да ни једном нисам
устао са столице или се одазвао Оливиним молбама да прекинем
бесмислену работу, достигло врхунац крешченда. Добио сам ути-
сак, да кроз уста умирућег опата Жеронима Куањара (abbé Coig-
nard) чујем свог оца:
“… Буди понизан у срцу и души. Бог даје малима бистрији ра-
зум него што га могу саопштити научници. Он даје сву науку. …
Јер божије царство није у речима већ у честитости.”
Веома, веома сам се узбудио у финалу, јер сам живо осетио “… да
ми баш нико никад неће вратити онај неисцрпан извор знања и
морала, на којем сам се, на своју срећу, напајао у младости; ни-
ко ми више неће дати ни сенку милине, мудрости и крепости миш-
љења, које је блистало и жарило из господина оца. Он је за мене
најљубазнија душа која је икад цветала на нашој земљици.” Крај-
ње узбуђен, прочитавши књигу усред ноћи, склопио сам корице,
енергично устао са столице и отишао у купатило, да се припре-
мим за спавање.
Још сам био дубоко под свежим утиском онога што сам до-
живео читајући, моје расположење је постајало чак све свечаније,
кад сам на своје велико изненађење, не у глави, што би можда било
природно, већ у прсима, зачуо пет тихих, али ипак злосутних
удараца тимпаном ТУМ – ТУМ – ТУМ – ТУМ – ТУУУМ, који дају
главни тон целом првом ставу Allegro ma non troppo Бетовеновог
концерта за виолину и оркестар у Де-дуру. А онда је оркестар са
свом динамиком, толико значајном за Бетовена, и за тај концерт
посебно, наставио да ‘зрачи’ не само из груди већ и из срца. По-
стало ми је јасно, без и најмање сумње, да ме је погодио инфаркт.
У паници сам се скљокао на шкољку и почео да се дерем, колико
ми је снага дозвољавала, а то значи скоро pianissimo и piangendo
“Олива, Олииваа, Олиивааа!” Она ме нажалост није чула. Кроз
главу ми је у трену прохујала статистичка чињеница, да у просе-
ку највише људи од инфаркта умире баш на шкољци. Целог жи-
вота сам се копрцао да не би упао у сиву просечност, зато сам
скупио сву снагу, дигао се са шкољке и још једном, енергичније,
позвао супругу, “Олива, моје срце!” Она је дошла до мене опуште-
но, добре воље и одмах ме добронамерно покарала:
“Баш лепо Лео, већ десет година ми ниси рекао моје срце. Али
шта се опет дереш у сред ноћи због гаћа и кошуље за сутрашњи
дан! Ујутру ћу ти све то спремити!” А онда је вероватно опазила
Александра Мишић
Прикљученија раба божијег Исидора и жене му Милосаве
Снег навејао све до кућних врата и затрпао пањиће око ниске ку-
ће. Она се црни издалека као мало дугме на сијерој вуни.
– Сијеру вуну ми не спомињи, дијете. Цијелог сам је боговет-
ног прољећа испирала на потоку ниже Петровића осоја. Послије
редила да биде за икаку плетњу. Поглен ми руке. Од сабајле у води.
Попуцала кожа начисто.
Глас припада Милосави, отреситој сељанки мрког погледа.
Њен карактер није у складу са изгледом. Добра је и болећива, пре-
гурала тридесету, али већ прилично истрошена тешким животом.
Остављамо на тренутак Милосаву и пратимо дебели струк
дима како сукља из оџака. Изгледа као да је тај облак обавио кућу,
па расте као тесто у наћвама. Потом је узима, ту кућу, гута је, а
онда се стапа са исто тако сивим небом, чинећи пејзаж епским.
Фали само Краљевић Марко па да помислимо како је турски зе-
ман. А није.
Зима је 1900. године и наша прича отпочиње у забитом ново-
варошком селу Рутоши, на самој граници Турске и Србије. Две
државе, додуше, нису више у отвореном рату као тридесетак го-
дина раније. Међутим, далеко је од мира и лагодног живота. Сна-
лази се како ко уме. Тргује се оружјем преко границе. Много уно-
сан посао. Неки се лепо овајдише. Згодне куће саградише. Међу
њима и Милосавин муж Исидор. Стасит сељак, помало тврдоглав
као и сви у Рутошима, али човек од речи.
– Ој, Исидореееее…Ђе сииииии…Гвозденееее…Ђе сте сви,
треба свиње напојит? Пришт ве не гађо, ниђе никог нема!
Милосава покушава да дозове мужа и старијег сина, али џаба.
Гвозден негде забасао, момчић воли друштво, а Милосав, зна се,
са својим пајташима уговара послове уз љуту и цигар дувана у
кафани где се дим ножем сече.
Одједном, људска прилика искрсну на десет корака од ње.
Плећат човек, темељног корака, долази пртином по којој се већ
нахватала нова снежна скрама, као кајмак у карлици. Исидор. Ми-
лосава прати погледом његово кретање. Јесте галамџија, али је
добар, никад руку на њу није подигао, што је по српским селима
реткост. Сељак ће понекад издеветати жену ради реда, јер то сви
раде и јер је жена неко, од Бога одређено, ниже биће.
– Ево ме, ево. Немој подизат сама ту кову, кад си сандруга.
Чекај де, ја ћу.
И Исидор узима бакрач с помијама па носи свињама чије ски-
чање пара уши. Онда их сипа у корито и по њима јер му не дају
у свом свињском одушевљењу да то учини прецизн, а оне потом
задовољно роне у масну воду по којој пливају пера лука.
Милосава је сандруга по шести пут. Имају већ три сина и две
кћери. Тежак је живот у Рутошима. Турци су близу, никад није
потпуно сигурно. Често упадају у околна села: Јасеново, Ојковицу,
Трудово, Негбину. Убијају, пљачкају. Веле, пијани, да само узимају
шта им припада:
“На ноћ ишту младу и дјевојку,
А од куће по дебела овна…”
Слушао је Исидор јуначке песме као дете, цаклиле му очи због
неправде и турског зулума, скакао је да свети Косово. Али, сад
је други вакат, сад се с Турцима тргује, обе стране би да нешто
зараде. А и турско није што је некад било. Остале само песме.
Пратимо Милосаву како опрезно по леду улази у кућу. Брижна
и сетна, као свака трудница. Сто пута је рекла Исидору да се не
бави опасним пословима. Зачас оде глава са рамена. Треба мис-
лити на онолику децу. А њој опет стомак до зуба. У кући је полу-
мрачно. Лампа лојаница прави игру сенки. Мирише врућа. На
огњишту насред куће пуши се котлић .
Комшија Миљко, човек средњих година и горштачког изгле-
да, треба да стигне сваког часа. Он и Исидор често “бистре поли-
тику”. Милосави је приступ у ове разговоре забрањен, уосталом,
она се у политику и не разуме. Мада, не схвата она ни неке друге
ствари. У овој Србији никад мира нема. Кад је била мала, слуша-
ла је како старији причају о рату са Турцима. Стално неки страх,
бежанија, беда. Боже, има ли томе краја? Она се прекрсти и доли
уље у кандило.
– Сачувај нас, Боже, и одврати од пропасти, шапутала је у
склопљене дланове.
Ослушкујемо необичне звуке који допиру с друге стране врата.
Милосава гледа у том правцу, речи молитве остадоше на уснама.
Два мушкарца улазе у кућу замрачујући видело и отресајући гус-
ти снег са гуњева.
– Сједи, Миљко, сједи. Милосава, дајде врућу!
– Вала, овом снијегу краја нема. Нећемо прољећа од њега ни ви-
ђети, прогунђа Миљко и одмах запали.
И Исидорови густи бркови, пожутели од силног дувана са-
крише део чибука и убрзо се ниска собица испуни љутим димом.
Отпоче “бистрење политике”. Милосава стоји, повремено доли-
вајући ракију.
– Ђе ли су ђеца? – прође јој кроз главу, али јој мисли прекиде
разговор мушкараца:
– Јес‘ ти, Миљко, знао да је Милан био против рата с Турцима?
Виђо је он колка је то сила. А виђо је и да су се сви други попиш-
манили!
– Јес, јес, то си добро реко. Самћи, оће да нам помогну, а онда
цвоњак! Ћурак наопако, па бјеж, ко твоја Ласка пред међедом
ономад. Е мој Исидоре, нема ти Србија пријатеља! Јок море! У
кога се надала, тај јој леђа окрете!
И Миљко љутито отпусти дим кроз нос. Милосава и даље
стоји и двори. Кроз главу јој се манта. Кад ли ће се ослободи-
ти терета? Сву децу је сама родила у магази, па ће и ово. Шта
ће, женско, рођено да се мучи. Њена мајка родила је деветоро и
умрла у деведесет и шестој дочекавши треће зубе.
– А ку‘ћу јадна ако ме стисне по овом кијамету? Ђе ћу ђецу ако
умрем?
Замишља свој погреб и жали саму себе. Око сандука плаче
нејач, а Исидор блед, гледа у небо, а усна му дрхти. Не плаче, сра-
мота је. Уздахну и стресе се од јачине те слике. Као са другог света,
до ње допиру гласови мушкараца. Мути јој се у глави, неки грч
прође јој стомаком. Колена клецнуше, али настави да стоји.
– Јес ти чуо Исидоре, да је неђе у Египат прокопан канал нај-
већи на свијету? Веле да су повезали исток и запад. Ето, ка ја кад
повежем снопље, тако ти је то повезано.
– Ма лажу, Миљко, кад ти велим. Ђе може то да буде? Лажу,
да би људи мишљели: тамо неђе је љепше! Па сад ти мени реци:
јес‘ виђо шта боље од овиг наши Рутоши? Ниси! Ниси, зато што
и нема ! Вође је Бог све лијепо уредио: имамо и воду, и шуму, и
ливаду, и лијепи Златар! Одавлен ме нико не мож‘ померит! Вође
сам тупнуо главицом, вође ћу да мрем кад ми дође судњи дан!
И Исидор узбуђено скаче, удара дланом по софри и виче
Милосави да донесе мезе из долапа, јер ово је домаћинска кућа,
осушио је он пршуту и нацепко дрва и јаком ће сви да виде шта је
Србин сељак, ихххххх!!!!
Па принесе устима врућ сомун и поче слатко мљацкати.
Залогај му пресече ледени ветар што улете у кућу. За њим уђе
Јован, момак који је помагао Исидору у паковању и преношењу
пушака преко границе. Он беше блед и веома узнемирен.
– Газда Исидоре! Бјежи куд знаш! Убиће те ноћас ‘ајдуци! Све
сам чуо у Зорића ме‘ану! Договарали се да те по‘арају!!!
Па клону на троношку крај дувара.
Као у успореном филму, тако премештамо поглед с једног
лица на друго. Миљко забленуо у момка, ни да бекне. Милосава
се лецну, у лицу побелела ко онај дувар, нешто би рекла, ал‘ уста
сува, не дају.
– Јаој мене! – помисли – Јаој, јадна сам ти сиња кукавица, ку‘
ћемо и шта ћемо ноћас! Родићу за мјесец дана, не могу се по овоме
снијегу ниђе макнут!
И осећа како се нека рупа отвара испред ње и она пада и пада…
Кад отвори очи, још стајаше на истом месту. Не, није сањала.
Исидор загрме.
– Шта то булазниш, Јоване? Ко ће мене да убије и зашто?
– Па, газда Исидоре, веле, имаш злато од трговине, пуне санду-
ке. Бјеште ако Бога знате, ноћас ће вас по‘арат ‘ајдуци!!!
Славиша Павловић
Чесма трговца Aлексе
Оштрељ је брдо, мали успон, у склопу непрегледног венца под-
ринских планина које својим кривудавим током разбија Дрина.
Њен кањон се дубоко урезао међу брдима да многи пролазници
не могу а да не остану зачуђени успонима, велелепним спомени-
цима природе која их окружују и сужавају видик, да им се учини
као да су затворени у некој великој тврђави, између исто тако
великих зидина. С друге стране, ти исти пролазници, када их
задиве, а уједно и уплаше неравномерна узвишења, по неком уста-
љеном редоследу упућују поглед према Дрини, реци чија вода,
изразито зелене боје у први мах умири пролазнике, мало утиче
на расположење и подстиче њихову способност кретања, да би
потом, након дужег посматрања изазвала дивљење у очима сваког
посматрача, јер нема човека који може остати равнодушан након
спознаје да су све те планине и громаде тврдог камена раздвојене
снагом тако пријатне и умирујуће реке.
Старији људи, горштаци из овог краја, без обзира на то што
већина од њих није одлазила даље, са сигурношћу говоре да је то
једино место у свету где је природа победила природу. Од кад је
света и века нико се није усудио да им противуречи, већ су неки,
они неповерљивији, често говорили да можда негде у свету има
још таквих примера где природа у необичном и несвакидашњем
рату против себе успешно одржава такав склад и мир, који не
постоји ни међу најближим пријатељима.
У подножју Оштреља пружа се Раван. Иако име подсећа на
равницу, нема ништа друго што би се могло повезати с тим на-
зивом. То је само један блажи успон, обрастао травом, који, када
се посматра са суседног Липника, изгледа као нека мања равница
у поређењу са осталим рељефним облицима.
Баш на том месту, у тек саграђену кућу уселио се Павле Пет-
ровић, из Улциња, где му трговачки посао није најбоље ишао, па је
због тога све распродао и дошао у Србију. Оно што је свима било
чудно јесте обично препланула боја његове коже која нимало није
подсећала на бакарно препланулу боју људи који су тек дошли са
приморја, већ му се тамна, измучена, дивље поцрнела кожа ис-
тицала на лицу, као код луталица и сточара.
Човек средње висине, правилног распореда лица са видно ис-
такнутим јагодичним костима, чудног погледа, некада сањивог,
некада уплашеног, што није карактеристика људи мишићаве гра-
ђе и широких леђа, нарочито не у то време, када су Турци, често,
поред основне десетине отимали сву летину сељацима.
Као што је Павле био другачији од свих мушкараца, његова
жена Итана је била другачија од свих жена. Ако би у неком случају
породично отишли у варош, Итана је водила главну реч, трговала,
договарала послове и доносила коначну одлуку. Обично, жене тог
типа су неправедне према мужевима, па неретко заводе дикта-
туру у кругу сопствене породице, а нарочито се иживљавају над
њима, вероватно из освете што су им дозволили да буду као муш-
карци, иако су то, у дубини душе, несвесно желеле.
За Итану се тако нешто не може рећи. Често се издвајала, при-
ликом трговања, трудећи се да та женска слабост не буде приме-
ћена, тражила савет од Павла, али се напослетку, ипак стављала у
позицију мушкарца и прихватала или одбијала понуде.
Први дани њиховог новог живота су протекли мирно. За само
неколико дана, уз помоћ надничара, преорали су њиве, купили
стоку и изградили амбар и магазу.
Када су имали слободног времена, одлазили су до комшија,
дружили се, мада Павле није стицао пријатеље. Осим сеоског
свештеника, мирног и темпераментом сличног њему, није наила-
зио на саговорнике. Некако није био човек за разговор, за шалу.
Углавном је ћутао, неретко одобравао и подржавао мишљења дру-
гих, само да не би неким случајем дошао у сукоб са комшијама.
Често су га по селу исмевали због тога, говорећи да је Итана, не
рачунајући њихова два млада сина, једино мушко у кући Петро-
вића. Мада, ипак, након више од месец дана, уклопили су се у
малу средину и по неком устаљеном редоследу, прихватили ло-
калне обичаје.
Једне недеље, службу у цркви су прекинули Турци. Један, ома-
лен, али намргођеног погледа, црних видно истакнутих обрва и
за нијансу светлије браде, ујахао је у цркву и наредио да сви муш-
карци изађу како би обавили разговор са Хасан-агом.
А тај Хасан-ага је био чудан човек. Никада није осудио неви-
ног, међутим, када неко нешто згреши, обично га није остављао
у животу. Говорили су да је био честит и поштен човек све док се
није домогао власти, а онда се променио и постао осветољубив.
Жене су заплакале, мушкарци, чак и они најхрабрији су се по-
гледали и бојажљиво изашли из цркве. Увек нервозни ага је про-
лазио између мушкараца, загледајући сваког пажљиво, поставља-
јући питања на необичан, само њему својствен начин. На тренут-
ке се смешио, као некада, отворено показујући пријатељство, да
би потом осмех нестајао, обрве би се спуштале, а уши се некако,
као код животиња, подизале високо иза главе, тако уверљиво да,
ко год би стајао испред њега, осетио би страх.
Једино на Павла није обратио пажњу. На први поглед је мудри
Турчин схватио да човек таквог држања не може бити способан
да сакрије ни најмању тајну.
На неки начин, све је испало срамотно по њега, јер народ ни-
када није волео људе који се издвајају од осталих, па макар та раз-
личитост била добра.
– Има ли међу вама неки Граовљанин? – упитао је.
– Нема, честити ага – одговорили су сви углас.
– Да вам кажем, људи. Ви знате да ја судим како је цар наредио.
И опет ћу тако. Морам да нађем тог Граовљанина. Убио је Омер-
агу у Грахову. Његова глава ће вас коштати ваше. Разиђите се и
ако нешто дознате, ви јавите.
Многи су се обрадовали када су чули за смрт Омер-аге. За
њега се причало да нема већег јунака у турској војсци. Непобе-
диви ратник. Неколико година раније, током једног боја, убио је
тројицу најснажнијих младића у селу, чиме је потврдио приче
које су га пратиле као сенка.
Међутим, од тог тренутка, осим приметне радости у очи-
ма Срба више није било места за Омер-агу, већ за извесног Грао-
вљанина, великог јунака који се прославио тако што је голим
рукама савладао наоружаног агу, отео му позлаћену сабљу и осве-
тио смрт своје браће. Говорили су да нико у селу, по цену живота,
неће издати Граовљанина, већ би свакој кући учинио част када би
дошао да се скрива у њој.
Као што то обично бива, када подређени хоће да мучи потла-
ченог, он пронађе било какав разлог, и од њега створи препреку
која се може премостити само на један начин – кажњавањем.
Турци су добро знали да Граовљанин може бити на мору, да је
могао отићи у Аустрију, можда Италију, али су испровоцирани
причама сељака и величању јунака започели са пљачком. Најпре
су посекли два младића на обали Дрине, јер им нису дозволили да
узму рибу коју су упецали. И то без суђења.
Хасан-ага се није умешао. Изгубила се његова праведност,
схватио је да га потучени народ, без обзира колико му правед-
ности понудио, никада неће волети, јер такви људи, жудећи за
слободом траже само слободу и прослављају људе себи сличне,
попут тог Граовљанина, који је убиством намесника, племића,
представника закона, постао херој, а не неког праведног судију
који је ту, постављен зато што је наредбу издао неко много већи
и моћнији.
Срби нису узвратили. Одлазили су неколико пута код аге, жа-
лили се, говорили о некој правди и договорима са његовим прет-
ходницима, али им је увек одговарао да ће спречити даље мучење
под условом да прихвате нове услове, који су законом прописани
и да су сви проблеми настали непоштовањем нових правила.
Као и увек, у таквим ситуацијама, ниједан од услова није био
испуњив, што је заправо од самог почетка био циљ, како би за
пљачкање и угњетавање народа оптужили народ.
Ситуација се нагло погоршала када су Турци поново почели да
одводе невесте током прве брачне ноћи. Сељаци су, предвођени
кметом Јованом, организовали мале чете од по неколико људи, у
почетку стражарске, да би нешто касније удружени чекали Турке
на улазу у село. Нико није прижељкивао борбу са надмоћнијим и
боље наоружаним Турцима, него су, у жељи да застраше и можда
Владимир Димитријевић
Питома земља, стасите душе
O књижевности рудничког завичаја
Појам завичајности
Ово је, уз поједине нужности позитивизма, као што су био-
графски подаци, својеврсна повест о једној књижевној завичај-
ности, оној рудничког краја, од Качера до Груже, где је, како рече
Радоје Кнежевић, брежуљкасто земљиште питомо и плодно ко-
лико је и душа у људи стасита. А шта је завичајност ако не осе-
ћање? Завичајност, дакако, није малограђанско осећање. Она
има своју онтологију. Наш хришћански философ, Жарко Ви-
довић, каже:
“Завичајност је празнична заједница, те отуд човек, израстао у
завичајности, у сфери етос – итос, осећа потребу да и у грани-
цама читаве државе има сачувану празничну заједницу: таква
је само нација. […] етос је навика, обичај (навика зајед-нице,
навика човека у заједници), итос је боравиште, станиште
заједнице и завичај (с којим је човек обредно срастао), зави-
чајност, завичајна обичајност – морал […] Завичај и родна ку-
ћа имају тајно дејство: да изазову осећање бесмртности, конти-
нуитета присуства пре-дака, непролазног детињства чове-
ковог […] Нема никаквог “раја”, чак ни небеског царства на
земљи, изван завичаја и завичајности. Завичајност је меди-
теранска вредност (полис, богови завичаја, обоженост свега
у завичају). Рај је завичај (а не утопија, бескласно друштво и
правда “империје“). Завичај није предео, него трансценденци-
ја: предањем преображени предео, духовни свет, празнично
огњиште, трпеза и простор, светиња као храм. А нација је уз-
дигнутост завичајности у историјску свест.”
Два значајна српска песника, Милован Данојлић и Добрица Ерић,
обојица из разних крајева области под Рудником, знају да завичај
није једнозначан. Он има своје горе и своје доле, своје висине и
своју каљугу.
Тако Милован Данојлић вели:
“На овом тлу сам упознао укус, мирис и плодност годишњих
доба, ту сам сањао далеке земље и градове; ту сам се радовао,
ту сам, једног пролећа, гладовао; ту сам, у више наврата, бом-
бардован; ту сам почео роптати против неслободе и лажи;
ту сам сâм усвојио прве поруке из отпора и трпљења. Однос
између мене и овог тла пролазио је кроз болне несугласице.
нисам препознао залог наше издржљивости. Кидао сам везе
да бих их, потом, с удвострученим жаром обнављао и јачао. У
обрачунима са собом вређао сам и рањавао завичај; у побуни
против личне судбине он ми је први био на удару јер ми је био
најближи. Открило ми се, најзад, да је сплет произвољности с
којима долазимо на свет ствар недокучиве промисли, и да је
оно што зовемо случајношћу законитост која измиче разуму.
Да свако личи на рељеф у коме се обликовао. Не морамо се
тиме поносити; довољно је прихватити истину, и истражива-
ти је. Овде сам постао грађанин света. То се десило у дечашт-
ву, док сам, у августовске вечери, посматрао сазвежђа изнад
авлије. Више од свих космополитских учења и политичких
уверења, звезде су у мене улиле осећање да сам делић Космо-
са. Авеније Њујорка, Париза, Берлина, Лондона и Рима су ми
изоштриле свест о изгубљености и наважности, док Млечни
пут ослобађа од тескобе. Вијугава, зелена црта између Букуље
и Медведника умирује душу, показује правац срећног исхода.
Волим Тоскану, Провансу, Конемару, Шкотску; Шумадија је
нешто друго. О њој знам више него што успевам да кажем, и
него што треба говорити.”
Добрица Ерић, у разговору са песником Владимиром Јагличићем
вођеном 1995. године, о завичају каже:
“Завичај је моја прва љубав и све моје школовање. То је моја
највеселија и најтужнија реч. Највеселија зато што сам у њему
и из њега почео упознавати свет и поверовао у све лепоте и ра-
дости које ме у том свету чекају, а најтужнија због великих про-
мена које су се за кратко време у њему и мени догодиле и због
старости свега онога што је некад било младо и лепо и изгле-
дало вечно, а сада тихо умире, ишчезава пред мојим уморним
и избледелим очима, које више немају снаге да зави-чају по-
врате бар мало младости и првобитне чистоте, чак ни у песми.
Завичај ми је дао крила да полетим у свет, али и спутао ми та
крила да их не раширим много и не одлетим предалеко, да се
не бих могао вратити. Одлазио сам далеко, но нисам никад
отишао предалеко од завичаја и стално му се враћам, али са
све блеђом надом и све краће остајем у њему, много потиштен
при сазнању да правог повратка више нема. Ни у завичај, ни
у оне завичајне веселе и тужне свечаности и свакодневља, ни-
ти у било шта што смо једном напустили из пуке потребе или
жестоке радозналости, свеједно. Завичај је благослов од Бога
и наших предака и родитеља, али и тешка клетва од скуче-
них предрасуда и законитости који насушну људску, или пес-
ничку насушну глад и жеђ за ширинама и другим физичким
и духовним пределима кажњава неподношљивом тугом и у-
самљеношћу при покушају повратка и помирења са непомир-
љивим променама у души луталице и души завичаја.”
Ипак, и упркос свему, завичај је неодузимљиво благо, јер бди у
језику, неуништвом храму који постоји док год има народа који
на њему говори и њиме пева. Нека овај прилог шетњи кроз један
од српских песничких завичаја буде скромно сведочење о чува-
рима тог храма.
О богатству језика
Пишући предговор за Качерске легенде Миодрага Јаћимовића,
Милован Данојлић бележи:
“Народној топонимији, као ни народној етимологији, не сме
се на реч веровати. Тешко је раздвојити истините поводе од
каснијих повезивања и домишљања. Ако се многе од тих
причица не могу узети здраво за готово, може се уживати у
детињој језичкој разиграности и довитљивости Качераца.
Брдо које се БЕЧИ на околне брегове, названо је БЕЧ. БОСУТА
је добила име по БОСИМ женама које су носиле камење за
зидање Острвице (Јерининог града, дакако!). Брдо ЧИКЕР
носи такво име јер се на њему говорило “ЧИК да видиш као
са овог брда!“ Напивши се воде, захвални Турчин баци драги
камен у извор и село доби име ДРАГОЉ. Место где је вода
ПРСНУЛА из земље названо је ПРСКОВАЧА. Извор на коме
су се људи ВИДАЛИ прозван је ВИДАН. Село из којег су
ТРУДНЕ жене носиле камење за зидање Јеринине задужбине
(опет!) названо је ТРУДЕЉ. Раван на којој нема ничега зове се
РАВНИШТА. Фамилија ГРК добила је надимак по томе што
су се, бранећи се од нападача, њени чланови бодрили повици-
ма: “Хватај га за ГРКЉАН!“ И тако даље, у том духу. Машто-
вит, сналажљив и склон игри, народ је стигао да крсти сваку
падину, превој, вир, раскрсницу и извор.”
То није нимало чудно. Говор рудничко–таковског и качерског кра-
ја спада међу најлепше благо које саборна ризница српског језика
има. Пођимо у шетњу са онима из тих крајева који су то благо
преточили у песме и прозу. Нека нам први водичи буду они без-
имени, творци народних песама и предања.
Сећање на славно доба
Једна легенда каже да је чувени манастир у Моравцима саздао из-
весни војвода Рапа, кога су тако звали због неке кожне болести.
Он је са својом војском заноћио под једним шумовитим брдом где
је био и извор. У сну му се открије да ће се исцелити ако се окупа
и умије у извору, што се на јави и деси. Војвода Рапа у знак благо-
дарности Богу подигне манастир Моравци, све са храмом и кона-
цима, и богато га обдари имањем. Жарко Дукић је у својој књизи
о Хаџи-Ђери устврдио да народ под Рапом подразумева краља
Уроша Првог Немањића Храпавог (тако названог због промуклог
гласа), који је, по предању, манастир подигао.
Грозио сам се његових непоправљивих навика док у њима
Виолета Јелачић Србуљ
Поетика и реторика објаве у исказима Новице Тадића
(Једно реторичко читање уз прећутни дијалог са
Настасијевићем у подтексту)
Сва тумачења поезије су кратка; она не покривају
ни колико је потребно за једну опсежну заблуду.
Н. Тадић
Један од најстаријих принципа имплицитних интенција ствара-
лаштва речима јесте принцип објаве, као изричај, недовољно су-
герисан у појму исказ. Интенција сваког res у verba јесте opus, који
је увек и чин објаве као пројава логоса. Тамо где има интенције
увек има и реторике. Ars bene dicendi јесте реторички предложак
сваке упућености на израз када он није ентузијазам, већ живо ло-
госно делање у “писању које је преживљавање”. Само прави писац
је и теург који “дâ све да би добио мрвицу” – талант искупљења
смисла живота. “Писање песама није импровизација[…]. Мораш
из свог живота, који се расипа, изабрати оно што можеш положи-
ти у шкрињу стиха, и самог себе не изневерити” (Тадић 2009: 15).
Иако отежало од значења говорења о нечему, за Тадића је стихо-
творење “последица и резултат” 1, али и стање “изнад нечега”2,
чиме је сугерисана интенција, промисао, бар објава. Људско се
остварује животом и објавом, етосом и логосом. Ово је реторич-
ка терминологија коју је испровоцирао Тадићев етос, који је сав
логосан по аутентичности живљења, најлогоснији етос ововеков-
не српске поетске сцене, по коме песник никада није ћифта3, јер
“ако си песник и ћифта, ниси ни једно ни друго како ваља” (Тадић
2009: 23).
У стваралаштву Новице Тадића поетска објава пре је епифанија
него експресија, пре епифонема као стилема4. Epifaneia је објава
постојеће ствари која бивствује, и то не као појам, већ у својој по-
јединачности, Џојсово посебно стање свести у коме ствари по-
примају дубље значење, екстазирање унутрашње енергије као у
тренутку експлозије неког језгра смисла, Тадићева објава егзи-
стенције бића. Његова поетска епифанија буђење је из духовне
обамрлости песничком снагом која је и провиђење проистекло из
интензитета проживљавања у једној реторичкој амплификацији,
естетској симпатији у којој лирско ја постаје парадигма космич-
ке самоспознаје. Ако људско ичим може да сведочи, не попут
слепих сведока историје, већ доживљајном епифанијом као епи-
феноменом, онда је то одговор на запитаност коју је испровоци-
рао некада давно Платонов eidos – естетика облика без обличја,
умско сагледавање неизгледа, за који се једино зна да га људско
није створило. За Тадића “песме тако постају монаде”, које заве-
тују да се не превиди и не заборави “реални супстрат песме”5 ко-
ји је упеван, а није натпеван или стиховима потиснут. Не прес-
тајући да бди над перцепцијским судбинама својих стихова, пес-
ник прави отклон од тенденција силабичке версификацијске
заводљивости “натпевавања” која хипнотишу или отупљују по-
жељну перцепцијску рилицу до срчике смисла у делатном исказу.
Та срчика је ћелија монадолошке структуре по мери довољности
изричаја његовог песничког ткања, рађеног старозаветним бодом
на разбоју престабилизоване хармоније. Без лутања и расипања,
то предиво тка нити јасног стреличастог усмерења, чији је сва-
ки чвор песма по себи у поетској бројаници молитвеног исхода.
Тако су се низале и лествице његовог поетског усхођења6 сваком
новом објавом. Прималац Тадићеве поезије није психагогијски
препуштен вођењу, он је одржаван у будној естетској активности,
удостојен присуствовању једном теургијском суочавању поезије
са Смислом7. “Чини ми се да могу писати молитве само као по-
кајани разбојник […] искрено, са дна огреховљене душе. Отуда
су те молитве моје молитве. Ако су искрене, оне могу постати и
молитве других људи” (Тадић 2009: 30).
Тадићево стваралаштво се измиче класичној концепцији по-
етолошке топике contemptus mundi. “Али ту, где сам с оним там-
ним нешто предузео, креснуле су искре ироније… Тек толико да
се зна да сам песник8, а не само хроничар зла” (Тадић 2009: 16).
Колико се у овом исказу Тадић приближава монади Нортропа
Фраја као средишта нашег “тоталитарног књижевног искуства”,
толико се и не удаљава од Џојсове “епифаније” или Хопкинсо-
вог “поунутрења” (Greenblatt 2006) којима претходи чулно про-
сијавање смисла у виђењу једног другог аспекта света, баш као
у Хелдерлиновој “Празничној химни” у којој сагледавамо нешто
што нас гледа, у једном отвореном духовном и естетском иску-
ству искупљења обесмишљеног. На трагу топоса universitas
mundi, прихватања света у његовој свеобухватности, такво ис-
куство једино може да посведочи песнички језик као заједнички
корен умности и чулности, својеврсни универзум поетике који
ангажује тотално биће – логосна презентност света у објави.
Естетска перцепција света Тадићевог лирског субјекта управо
је одраз таквог умског сагледавања суштине бића, огледало које
шири пројекције трансфомисања света по визури које не познају
оптичке матрице мимезиса. Пробијајући класичну топику обрну-
те слике света, Тадићева поетичка екфраса деградације бића на
ниже облике живота као естетичка последица поетских гротески
није казна бића коју дистанцирани лирски субјект спроводи у
још једном песничком сценарију самозваних посматрача и суди-
ја, већ јединствено поетско исповедање бића, самоисповест као
објава бића, која је и самоиронична емпатија колико и покајничка
апострофа. Ту је и искупљење, Платонова лепа реторика која чи-
ном објаве зло трансформише у истину и приводи добру и лепо-
ти. У поетици Новице Тадића посведочена је епифанијска
транспозиција зла у искупљујућу поетску лепоту – интенци-
јом објаве.
Али то је оно што долази касније. У ранијем Тадићевом пес-
ничком опусу којим се он одређује као песник демонског (Б. Јова-
новић) и демонизованог станишта (А. Лаковић), фрагментарне
повести о свету зла (Г. Тешић), археологије људског зла (Б. Стоја-
новић-Пантовић), лирски субјект је перцепцијом и објавом егзи-
стенцијалног зла сапатник по суочењу, саучесник у битисању,
жртва и џелат, јагње и игла, распети међу људима, јуродиви ми-
сионар, који није ван духа времена и духа народа. Ако поезија
није удворичка, онда чупа из корена, искорењује, не штедећи ни