Књига из које нас бришу велика је
црни ђаво у њој свој посао ради
неуморан док све понамешта

као да од њега овај свет почиње
и ствар свака без светлости траје
црна рука црном у злу послу вешта

не зна у нашој ће посрнути нади
још не спозна Црни овакво звериње
(испод брда зашто остали смо млади)

док намиче резу царске помрачине
два му певца скачу у озеблој бради
свет колико слово брише кучкин сине

котао сред књиге разјапљен од глади
у ништа се ручку Црни разапиње
од удеса наших судње куку гради

дрвље и камење дрхтај му на стегу
по смрзлој је књизи попадало иње
једина нам веза са разумом хладним

оружје једино Црном на белегу

Вечерња школа

Били смо страшно близу
твоја рука уз живе обрисе дана
моја је слагала лишће између
твоје главе и града
старац је гасио бунар сузом
старица Јулија, сензуалне узде
у жуљавој руци
ђи, мој реалистички коњицу
ђи, дрхтаво месо далеких пурпура

скоро ће поноћ
доћи ће нам опет татица Стаљин
питаће нас о здрављу
как “Светли поток”
как “Леди Магбет мценског округа”
как Шостакович
најзад
та руска “бујица тонова”

бићемо страшно близу
бринућеш о бркатим анђелима
као да видим, твој горак шапат
на хлеб ми се слаже:
мораћеш једном урамити искуство
не, драга моја
већ дуго смо муж и жена
у нашој се нежној провинцији настанило време
попут укрштених речи:
голоруки јахачи, црни ветрови
оријент експрес, балканска вековна блага
рогати
дракуле
козобрки
једноноги, једноноги
ко парчад нам се у крв слажу

веруј у поезију
у моја честа одлажења
никада ближи, никад нежнији
уз голу ти ногу деца
два црва под чизмом пуном страха
на капији нове уметности

Обраћање Београду

Испод овог свевидећег прста
заспао Београд
спавају кнез и коњ уморан од јамних призора
од узалудних провалија
овом граду ништа не отвара очи
ни “Москва”, ни “Лондон”
ни Краљица грчка
ни завртањ од Славије
његове лепе вечито младе Теразије
изгубиле меру света и меру љубави

омркнеш у Балканској
у Скадарлији те дочека Ђура
наш вредни народ
код Саборне те испод ока
тек мало очешају Доситеј и Вук
па се лечи ватром Врачаром и крстом
на Коларцу уз камени струк Калемегдана
нотно слово са мора од Дунава
чаробно зазвучје европских морнара
Азије и нових мајмуна

нисам видео лепшег и већег града
да стане испод/изнад свевидећег прста

унаоколо испред/иза
и неколико обневиделих векова даље

неће поверовати људи
и они који не знају шта знају
штап Зубина Мехте
и копље Стефана младог коњаника
и ноћ испод овог прста
свевидећег
са Авале са Мештровићевих копита звезда
кад проходаш кад прокрстариш
улицом Југовића и Краља Петра
и свим ћорсокацима овога града
док се подмлађујеш на четири обале
његовом фреском
са кореном
и птицом (која се баца у камене епитафе)
испод клепала испод точкова
који свет врте
и ово мало живота
кристал око Небојше куле
све ово кад видиш
тек онда можеш отворити очи

Снегови на Итаци

снегови су као сабља пали
на град, анђеле, дрвеће
ти их неуморна превијала телом
грејала си срцем златоусте у књижари
жар твоје усне осетили су ветрови у позоришту
на колено ти наслонила се црква
летела си око руже у парку
раменом си запечатила љубавну причу
са небеским мајсторима
грејала се у твојој руци
господска сенка
делила си шаком и капом
Ахејцу
мраву, скоријој историји
у књиге си са том зимом ушетала
и ја пролазио у мноштву
непознат, усамљен
у улици Гете
голорук со нудио Картагини
у твој хербаријум улетао
зазивао млечне кише
у сну те залуд пепелу отимао

из снегова си блеснула као
сабља
затворио сам очи