Тужни век
ко фабрички димњак расте.
Дим, и тишина,
и нова светска машина.

Распадања

Празни призори слике у бусији
бар да нас негде мисао још чека
нема описа чак ни у русији
ноћ је улица фењер апотека.

Низ време пружен излизан тротоар
покаткад бљесне излог у неону
тражење смисла води у писоар
пакао смештен у градском реону.

А тамо стењу тешко им је бреме
то семе и реч пада у марију
они с начелом новац јесте време
воле да брзо уд тужној зарију.

Стални просјаци чуче као вране
у молитвама побожно роморе
а онда скоче динаре да бране
и међу се се хоће да поморе.

Спори чувари појуре лопове
марија виче потецте млакоње
ко да је чује сви праве послове
у инђији је тешко безакоње.

Јер није више што је било јуче
анђели као чартер авиони
изгубили су од небеса кључе
у њедрима им снују шкорпиони.

Сетне ли уши наслуте кораке
не то је ништа снег и бљузгавица
да ударају печат на облаке
не спремају се дванаесторица.

Језик се неће огласити криком
која је књига наспрам овог века
не чита блока у русији нико
не светли фењер шта ће апотека.

Вредности

И нови људи прослављају песме.
Циљеве знају па траже вредности.
Прљави у сну стајемо пред чесме.
Што лепу земљу пожалих опрости.

Тужан сам знао да то није нада
да неће проћи болне израслине.
А кад погледам брду изнад града
свуда порасле смокве и маслине.

Нова господа у новом изгледу
кућним језером златна утва плива
на свили седе а свилу не преду
на плећима им кадива и дива.

И небо ново! Као да га нема
гледа просјаке гледа и стенице
гледа весеља а под њим док дрема
у празно расту бјелице шенице.

А пријатеља слушам како лаже
умотава се момчиловим крилом.
Он је видео шта му књига каже
и то је њему врло мило било.

У гомилама попуштили крила
историја их густом крвљу стеже
заборављена посестрима вила
нова родбина крадом перје реже.

Тврде нам вере нигде ни за лека.
У чему ли ће чврснути вредности?
Ко зна да лети под бедемом чека.
Збуњена земља нека му опрости.

Нова песма

(1941, 1999)

Над градом плови штука-Офелија,
али без девичанске свиле:
чудне птице из бомбардерског сна
звучним концем су ме обавиле.

Одисеј, непокретан, могао је да чује;
ја не могу, јер је мој
народ непокретан, у дубоком подруму
сведен на преживелих број.

Над градом звучи вилински бој.
Још нема гласа народног слепца.
А мени је збиља добро: сричем
речи које ми бомбама разваљују непца.

Београдски тротоари

Мирни испружени
док их диркају штиклице
заспали мртви,
али кад их чизма удари –
то одјекује вековима.

Сава и Дунав

Београде,
прија ли ти
тај мутни загрљај даљина?

Калемегдан

Oно велико жуто,
што пропада у сремску равницу,
је ли то сјај
који чекасмо вековима?

Тринаести сонет

Изговори тихо ово име
Бранко Иво Десанка Змајова
Сава Милош Његош и Стерија
Перун Страор Вид и Хранивоје

Изговарај по реду имена
Сричи муцај све слово по слово
Па ћеш доћи до свог презимена
Као старо оно биће ново

Па ћеш наћи воду сан и боју
Нешто мало у свему велико
Наћи себе наћи земљу своју

Можеш главом тада крв да замениш
Да се дигнеш чипом и челиком
И онда се у ваздуху скамениш.

Из Жиче

Из Жиче у Студеницу
на два-три језика

Из Студенице у Милешеву
на два-три језика
и на српском

Из Милешеве у Сопоћане
у јабуци од злата
и свиленом јаглуку

Из Сопоћана у Грачаницу
на мачу и бојном коњу
под крсташ барјаком

Из Грачанице у Дечане
у државном печату
овери слободе

Из Дечана у Свете Архангеле
у царској одежди
по члану закона

Из Светих Архангела у Раваницу
на крилима сивим соколовим
у лебдењу изнад историје

Из Раванице у Каленић
у очима анђела
и речима песника

Из Каленића у Манасију
на рукама рудара, у рачуну трговаца
који раде и кад се робује

Из Манасије у Хопово
у сачуваним књигама
да се не сели држава

Из Хопова на Врачар
у ватри која на земљи
греје царство на небу

Па опет у Жичу
у осамсто црвених певања
у осамсто плавих плакања
у осамсто белих ћутања

Из Жиче на исток и запад
и у висину:
Србија.