25.
Мирослав Максимовић

Двадесети

Тужни век
ко фабрички димњак расте.
Дим, и тишина,
и нова светска машина.

Распадања

Празни призори слике у бусији
бар да нас негде мисао још чека
нема описа чак ни у русији
ноћ је улица фењер апотека.

Низ време пружен излизан тротоар
покаткад бљесне излог у неону
тражење смисла води у писоар
пакао смештен у градском реону.

А тамо стењу тешко им је бреме
то семе и реч пада у марију
они с начелом новац јесте време
воле да брзо уд тужној зарију.

Стални просјаци чуче као вране
у молитвама побожно роморе
а онда скоче динаре да бране
и међу се се хоће да поморе.

Спори чувари појуре лопове
марија виче потецте млакоње
ко да је чује сви праве послове
у инђији је тешко безакоње.

Јер није више што је било јуче
анђели као чартер авиони
изгубили су од небеса кључе
у њедрима им снују шкорпиони.

Сетне ли уши наслуте кораке
не то је ништа снег и бљузгавица
да ударају печат на облаке
не спремају се дванаесторица.

Језик се неће огласити криком
која је књига наспрам овог века
не чита блока у русији нико
не светли фењер шта ће апотека.

Вредности

И нови људи прослављају песме.
Циљеве знају па траже вредности.
Прљави у сну стајемо пред чесме.
Што лепу земљу пожалих опрости.

Тужан сам знао да то није нада
да неће проћи болне израслине.
А кад погледам брду изнад града
свуда порасле смокве и маслине.

Нова господа у новом изгледу
кућним језером златна утва плива
на свили седе а свилу не преду
на плећима им кадива и дива.

И небо ново! Као да га нема
гледа просјаке гледа и стенице
гледа весеља а под њим док дрема
у празно расту бјелице шенице.

А пријатеља слушам како лаже
умотава се момчиловим крилом.
Он је видео шта му књига каже
и то је њему врло мило било.

У гомилама попуштили крила
историја их густом крвљу стеже
заборављена посестрима вила
нова родбина крадом перје реже.

Тврде нам вере нигде ни за лека.
У чему ли ће чврснути вредности?
Ко зна да лети под бедемом чека.
Збуњена земља нека му опрости.

Нова песма

(1941, 1999)

Над градом плови штука-Офелија,
али без девичанске свиле:
чудне птице из бомбардерског сна
звучним концем су ме обавиле.

Одисеј, непокретан, могао је да чује;
ја не могу, јер је мој
народ непокретан, у дубоком подруму
сведен на преживелих број.

Над градом звучи вилински бој.
Још нема гласа народног слепца.
А мени је збиља добро: сричем
речи које ми бомбама разваљују непца.

Београдски тротоари

Мирни испружени
док их диркају штиклице
заспали мртви,
али кад их чизма удари –
то одјекује вековима.

Сава и Дунав

Београде,
прија ли ти
тај мутни загрљај даљина?

Калемегдан

Oно велико жуто,
што пропада у сремску равницу,
је ли то сјај
који чекасмо вековима?

Тринаести сонет

Изговори тихо ово име
Бранко Иво Десанка Змајова
Сава Милош Његош и Стерија
Перун Страор Вид и Хранивоје

Изговарај по реду имена
Сричи муцај све слово по слово
Па ћеш доћи до свог презимена
Као старо оно биће ново

Па ћеш наћи воду сан и боју
Нешто мало у свему велико
Наћи себе наћи земљу своју

Можеш главом тада крв да замениш
Да се дигнеш чипом и челиком
И онда се у ваздуху скамениш.

Из Жиче

Из Жиче у Студеницу
на два-три језика

Из Студенице у Милешеву
на два-три језика
и на српском

Из Милешеве у Сопоћане
у јабуци од злата
и свиленом јаглуку

Из Сопоћана у Грачаницу
на мачу и бојном коњу
под крсташ барјаком

Из Грачанице у Дечане
у државном печату
овери слободе

Из Дечана у Свете Архангеле
у царској одежди
по члану закона

Из Светих Архангела у Раваницу
на крилима сивим соколовим
у лебдењу изнад историје

Из Раванице у Каленић
у очима анђела
и речима песника

Из Каленића у Манасију
на рукама рудара, у рачуну трговаца
који раде и кад се робује

Из Манасије у Хопово
у сачуваним књигама
да се не сели држава

Из Хопова на Врачар
у ватри која на земљи
греје царство на небу

Па опет у Жичу
у осамсто црвених певања
у осамсто плавих плакања
у осамсто белих ћутања

Из Жиче на исток и запад
и у висину:
Србија.

Слични текстови


Слободан Бранковић
Благи наклон

Душица Ивановић
Групни наступ са радњом

Зоран Костић
ЈЕЗИК

Коментари

Оставите одговор

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Мила Фокас
Торонто

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2019