Кад ме питаш, рећи ћу ти!
Ил’ још боље, певаћу ти...
Што је царско, биће цару,
a што Богу, то је Божије,
чак и да је на дувару.

Распели су круне наше,
што беху на твојој глави.
нек оставе макар трње,
јер то нашег Бога слави.

Радуј се, Косово, радуј се!
Јер ти певаш Сину...
Радуј се, Косово, радуј се!
Бог те гледa, ваистину!

Нема звери која гази,
а да никада не стане.
Нема руке која кужи,
а да род му не пресахне.

Кад копито на праг ступи,
ти су двори од пепела.
За те ноћи без свитања,
и гавран је птица бела.

Они мраку још верују,
али ору своје кости...
И за њих се Богу молим,
а и мени нек опрости.

Сви цареви, а и сужњи,
јесу дужни своме роду,
ал’ нек знају ком припадаш,
Српском роду, мом народу!

Нерођеном

Погледај моје усне...

Пуне су ожиљака од
гладних и ситних зуба,
многих бесних жена и девојака.

Трагале су телима,
за једном жељом чула,
да постоји љубав,
да је морамо наћи
трулу и свету,
изгубљену и задовољену.

Тражиле су љубав,
смешну као реч,
тужну као схватање.

Кривац не зна и не жели знати
да ли ти је мајка била курва,
као остале жене, због мене.

Погледај моје усне.
Увек су влажне од ситости
туђег миловања и пољубаца.
У љубави никада нисам био свој,
сада сам суров и немам жеље.
Постојањем чујем грубе
и оштре тонове прошлости.
Заривају се у моје тело
као обични ножеви, без бола...

Осећам у себи хладну празнину
њихових сечива.

Погледај моје усне.
Стоје као рез мајчине утробе.
Још чујем врисак и бол рођења.
То сам био ја, обичан човек.

И понесе ме мисао лутања.
И чекање је превазишло своје проклетство.

Не осећам ветар, нити светлост,
далеко су од мене.
Спајам мисли супротних тела,
не очекујем задовољство,
већ тегобу кидања ланаца.

Облаци су ми карике,
а стега њене руке.
Шетам границама лудила,
и плач се враћа сузама детета.
Свака суза, један додир.
Сваки јецај, једна реч.
Сваки грч уснама, један пољубац.

Погледај моје усне...

Чекања

Када сумрак дође,
носећи своје страшне речи,
да се мора стати на трен,
чак и реке,
однећу твоје лице месецу,
једином смртнику без греха.

То ми је утеха.

Ноћу ћу сањати дарове
твојих речи и стварности.

Моје одаје су пуне покушаја
да мислима разбијем
зидове сећања, што ме чувају.
Постеља је празна,
а тишина грозна.
Ускоро ће јутро,
драго, моје, јутро...

Скинућу твоје лице са
јутарњег месеца,
јединог смртника без греха.

То ми није утеха, јер
и овај дан ће проћи.