Завјера љепоте у пјесниковом сну

Над сабраним пјесмама Риста Кременовића Смрт своју преболео

Наслов овој пјесничкој књизи дао је, несвјесно, сам аутор прије
нешто више од пет и по деценија, када није могао ни претпоста-
вити да ће се она објавити радозналој читалачкој јавности. Мла-
ђани Ристо Кременовић, са навршених осамнаест, у мају 1958.
године, написао је пјесму Лето и у њој стих: ја сам смрт своју
преболео. Овај пјесник завичајног плаветнила и животне радо-
сти, коме, покаткад, ни мотив коначног одласка није био стран,
у пјесми Лето гледа ведрине како броде, али у једном трену тихе
среће, када у њега крадом улази биље, он ће, усхићен, признати:
појмих тишину – тајну трава. И још је нешто, кроз ту тишину,
појмио пјесник, чија је чудесна лиричност била проткана нена-
метљивом рефлексијом: под ножем једног претећег лета / ја сам
смрт своју преболео. Можда пјесник и јесте смрт своју преболио
– није нам дато да спознамо оно што се збива послије свега– али
они који су остали иза њега, који су га вољели и који воле његову
поезију, никада нису пребољели његов ненадан одлазак у часу
када је тек наговјештавао свој раскошни пјеснички таленат. Пје-
сник Никола Томовић у надахнутом поговору ове књиге, између
осталог, пише: Иза Ристе, остала је једна засејана “њивица” у
кремењару његовог кратког живота у којој се препознаје песни-
кова рука и чује његов изворни глас. Реч је о скромној ђачкој
свесци, где је, као у каквој остави, Ристо сместио сву своју лите-
рарну окућницу, несумњиво занимљиву за будуће истраживаче.
Ту свешчицу коју Томовић спомиње, тај ковчежић препун до-
сад мало познатог блага, то Свето писмо Кременовића, више од
пола вијека љубоморно су чували пјесников брат Момчило и ос-
тали блиски рођаци, да би у овој, 2015. години, тачно шездесет
три године након прве објављене Ристине пјесме Јабучица, књи-
жевној јавности ставили на увид све оно што је написао, или
што је сачувано од оног што је написао један од најталентовани-
јих пјесника из такозваног крајишког пјесничког круга, који се
својим стиховима почео оглашавати у првим годинама друге
половине двадесетог вијека. У септембру 1955, у пјесми Недопје-
вано, попут Бранка Радичевића који, како пјева, своје пјесме ос-
тавља у траљама, Ристо Кременовић осјећа да кад кажеш себе,
ипак рекнеш мало, у дубини пјесничког бића осјећаш да треба-
ло је још нешто рећи, али: задња ријеч се измигољила / остало је
празно / па боли / а лијека нема. Ипак, стиче се утисак да је пје-
сникова бојазан била непотребна, јер зачуђујуће је с каквом зре-
лошћу је младић од шеснаест, седамнаест, осамнаест, деветнаест
година у стихове уобличавао своја пјесничка надахнућа, с как-
вом озбиљношћу је промишљаосвијет у коме живи и колико ње-
гове пјесме представљају цјеловита остварења у којима готово
ништа није сувишно и ништа не треба додавати. Рецимо, тешко
је чак и претпоставити да је један шеснаестогодишњак могао
написати тако цјеловиту, надахнуту, осјећајну пјесму, каква је
пјесма Подне, настала јула 1955. године:

Под глогом дријема тишина.
Из крчага неба
капље плаво вино.
Негдје звецка ланац
шевиног цвркута
и бијели кос
звиждуће бећарске пјесме.

Док читамо ове стихове, напросто чујемо подневну тишину, о-
сјећамо густину небеског плавог вина,ушне шкољке нам милује
звекет ланца шевиног цвркута, не чудимо се што је кос бијел и
што звиждуће бећарске пјесме. И питамо се, откуд толико пје-
сничко и животно искуство ономе ко је тек закорачио у предвор-
је животних спознаја. Уредник књиге је, уз ову пјесму, неколи-
цини врсних зналаца поезије послао још неколико пјесничких
слика, насталих исте године у лирској радионици Ристе Креме-
новића: Цвјетају дланови поља; Небо за капу задјело / неколико
бјелоруких облака; Под модрим сачем неба / лежи запретан мјесец
/ румен ко погача. Њихов одговор је био истовјетан: Зар је могуће
да је то написао шеснаестогодишњак?! Уреднику није преоста-
ло ништа друго него да се запита: Какве ли би тек пјесме писао
садвадесет пет, тридесет, четрдесет... година?! Годину касније,
као седамнаестогодишњак, Кременовић ће се запитати неће ли
једном наше кости / родити веселе пјеваче? То је само једна од
мноштва чудесних слика, које нас запљускују из Кременовићеве
поезије. Ту сусрећемо бразде дане, које теку ко зна куда, можда
у заверу лепоте / у мом сну. Нешто касније, у овој лирској пое-
зији, која има и социјална обиљежја, пјевају гладни из предграђа
живота, док мјесечина тече пјесниковим венама. Родно село и ње-
гови мотиви били су неисцрпно врело инспирације младом пје-
снику, који је у том завичајном амбијенту видио свог оца Владу,
вриједног тежака, каквим га је опјевао, чврстог као споменик
онима који из земље црпе живот и снагу да би их удахњивали
у потомке. Оставши као трогодишњак без мајке, а никада сам
себи не признавши да је она отишла преко границе, која сада-
шњост одваја од вјечности, Ристо је у оцу видио и родитеља и ро-
дитељицу, као што је и Владо у њему видио своју узданицу, па је,
и преко својих могућности, успијевао да му обезбјеђује услове
за школовање у Бањој Луци и, касније, у Загребу. Син се одужи-
вао добрим успјехом у школи и стиховима, који су остали као
истински споменик захвалности. Није нам намјера да се у овом
кратком тексту бавимо анализом чудесне Кременовићеве поези-
је; уредникова намјера је да објасни зашто је књига овако компо-
нована и да унапријед, ако је то уопште могуће, да одговор онима
који би могли запитати: Да ли је она могла да изгледа другачије?
Дилему, да ли сачинити избор или објавити све што се нашло у за-
оставштини Р. Кременовића приређивачи су лако ријешили: гри-
јех би био изоставити било шта, јер би тако могло пасти и у кона-
чан заборав! Зато, међу корицама ове књиге налази се све што је
садржавала пјесникова свешчица, уз напомену да се ту може на-
ћи и понека скица, тек забиљешка из које је требало да настане
будућа пјесма, али – сасвим сигурно – готово нема пјесме која није
заслужила да буде штампана; чак и она у којој Кременовић, попут
свог савременика Бранка Миљковића, пјева о Титу, тим прије што
свједочи о једном времену. Пред онима који се баве књи жевном
критиком и историјом књижевности стоји задатак да на основу
ове књиге сачине један солидан избор са аналитичким предго-
вором и да литерарно стваралаштво Ристе Кременовића смјесте
на оно мјесто које му припада. Надаље, приређивачи су одлучи-
ли да пјесме у ову књигу сврстају хронолошки, по времену њи-
ховог настанка. Такође, пјесме намијењене дјеци и старијим чи-
таоцима нису разврставане у посебне цјелине. У њима је остав-
љена интерпункција каква је у оригиналу. Лекторских или било
каквих других интервенција није било, осим што су исправљене
очигледне штампарске грешке. Пјесник је писао у оба изговора
српског језика – ијекавицом и екавицом, па је тако и остало. Ко-
начно, мало слово “ш” поред наслова неких пјесама значи да су
оне штампане у неким листовима и часописима, а све остале се
први пут објављују. На крају се мора још рећи да се Ристо Кре-
меновић у српској поезији јавио почетком шездесетих година
прошлог вијека, када је Бања Лука била прави мали центар са-
времене лирике. О његовим савременицима, од којих су неки тих
година успјели да објаве и својепрве књиге, пише Н. Томовић у
поговору и зато их овдје не помињемо. Тај – назовимо га тако –
пјеснички покрет, сигурно заслужује већу пажњу оних који се
баве књижевном историјом. Било би, зато, добро да наши одго-
варајући факултети (прије свега Филолошки у Бањој Луци и Ка-
тедра књижевности на Филозофском факултету у Источном Са-
рајеву) већу пажњу посвете том периоду у нашој књижевности.
Међу мноштвом магистарских радова и докторских дисертаци-
ја, једна студија посвећена књижевном стваралаштву у Крајини
(или у Босни и Херцеговини) на почетку прве половине двадесе-
тог вијека, сигурно би била веома запажена. Из таквог једног рада
могле би настати и двијенове књиге Ристе Кременовића – кри-
тички избори поезије за дјецу и оне који више нису дјеца. И на
самом крају, ове књиге не би било и Ристо Кременовић би сасвим
сигурно у догледно вријеме пао у заборав, да није било жеље и
труда Кременовића да објелодане његову поезију с пожутјелих
страница једне ђачке свеске, коју је већ нагризао зуб времена. На
пјесника је први пажњу скренуо врсни агроном, доктор пољо-
привредних наука Гавро Кременовић, који је, послије мноштва
научних и стручних радова, објавиои неке публикације о роду
Кременовића, посветивши у једној од тих књига, Село у срцу, по-
себну пажњу уснулом пјеснику. А свеску коју спомињемо и данас
љубоморно чува пјесников брат Момчило Кременовић, и тако ће
бити све док се за њу не нађе мјеста у неком будућем музеју књи-
жевности Републике Српске.