За озакоњење живота или неминовност фактографије у поезији

Катарина Костић

У песми Незаштићене птице, по којој је насловљен најпоетскији циклус у књизи „Време насиља и издаје”, Симе Мраовића, провучена је предоминантна емотивна и мисаона нит овог својеврсног поетског казивања:
Како да умрем у миру
кад птице које ми надлећу мисли
још увек скровиште своје траже?
Срце песниково хоће из груди да искочи од узнемирених и неспокојних мисли, од хронично потиштене душе, јер га потсећање на прошлост чини тужним, помисао на будућност чини га узнемиреним, а слика садашњости, која му је стално пред очима, поражавајућа је: „Европа је извориште насиља”, „уједињена светска елита у заједничком злочиначком подухвату”, „Србија ћути и нестаје”, само су птице „остале верне” „малом тргу” на који су навикле, док људи непрекидно преграђују простор једни другима и једни друге називају одбеглим и избеглим. А „У окриљу друге стране времена” препуштен је силама трајања које још не познаје. Овако исписане речи, размештене свуда по књизи хоће, да изађу са страница, да се построје у одбрану озакоњења живота, као и сам њихов аутор. Његово песничко дело је оживотворено, доживљава се као покрет, као акција, или као намера спремна да се оствари. Поезија Симе Мраовића је у правом смислу ангажована, адекватно целом његовом бићу, поистовећена са њим. Како мисли, тако говори, тако дејствује и тако пише. Ова књига јесте убедљив пример присуства писца у животу у српској савременој књижевности, који споро напушта терен у крајње захтевном времену владавине форме над садржајем у књижевном делу.
Фактографија се неминовно и оправдано уселила у ову књигу, која је и поред тога веома поетична. Плени нас песничко надахнуће. Целог себе Мраовић је унео у своје стихове. Емоције су просто загрцнуте, престижу једна другу. Било о чему да пева, то избија из дубине његових мисли и преврелости песничких емоција. Он није преокупиран, већ прогањан неодољивим нагоном повратка, јер свака помисао, сваки сан о повратку у родни крај, у то место затишја и спокоја, код њега кулминира тиме да је мир био лажан, а да је немир једини начин живљења. Са јаким осећањем одговорности према сопственом и животима других људи, вокацијом идеје слободе и правде на земљи, он размишља о узроцима и разлозима свог немира и неспокоја у истој мери у којој има потребу да се искаже песнички. А чињенице, објективна позадина субјективних расположења, емотивних и мисаоних узноса и падова, песничка муза, у Мраовићевом случају, нимало нису поетични. Они су негација поезије. Савремени интелектуалац, свестрано образован и добро обавештен, само још више пати ако му је суђено да буде песник.
Ако би и хтео да одагна сурову фактографију из свог песничког надахнућа, он то не може да учини, јер сматра да нема право да затвара очи пред чињеницама. Нити може, нити хоће да улепшава објективне факторе који га прогањају и мисаоно и емотивно рањавају до те мере да он мора да им одобри легалитет, паралелно с поетским језиком. Циклус у овој књизи Незаштићене птице, једини је сасвим поетски, у њему нема огољене фактографије. Он је ведрији и тематски, а интимни доживљај је путем песничких симбола и снажних метафора сублимиран у моћан поетски израз. Међу тим кратким песмама има и антологијских. У остала четири циклуса, поетски пасажи пресецани су реалистичким прозним реченицама и статистичким подацима, нама добро познатим, нажалост, из ратног периода.
У циклусу Време садашње, убачен је чак прилично дугачак запис са суђења Слободану Милошевићу у Хагу, нимало случајно, баш исказ сведока одбране, француског лекара и писца Патрика Бариота, веома ангажованог у светским форумима у одбрани Срба од терора глобалних диктатора. Аутор себе доживљава као саучесника у процесима Хашког трибунала, у толикој мери је преокупиран свим што се тамо одиграва. Километре превањује путујући од Париза до Београда. Чим стигне кући, укључи телевизор, Хашки трибунал му узурпира и време и унутрашњи мир, те се чак и наметнуо као једна од главних тема овог циклуса, као упечатљив доживљај посете отаџбини. Кроз документарну прозу пробијају се кратки стихови интонирани болом и носталгијом као судбинским знамењем.
Испред мене Србија,
Рањена,
осрамоћена,
демонизована
и окупирана Србија
Али, Србија,
Више него икада раније,
Моје носталгично одредиште.
Из оваквог сазнања непресушно извире стваралачка инспирација, која једино може да олакша претешке мисли. Опхрван бригом за судбину своје отаџбине и целог човечанства, мислилац оставља о томе песнички запис, због његове трајности кроз време.
Јединственост и оригиналност форме ове књиге испољава се највише кроз циклус Технологија насиља и жетва издаје – Поетска целина у 37 слика, који је визуелни доживљај актуелних збивања која оптерећују савест и визију о будућности човечанства Симе Мраовића, научног радника и песника. Видно је да је аутор много промишљао о визуелном ефекту сваке странице овог циклуса. На пример: Подаци и објашњење о „F-16 falcon-у” поређани су тако да стварају представу о изгледу тог убојитог оружја. А цитати актера рата на просторима бивше Југославије делују као сликовница с мањим, већим, светлијим и тамнијим словима, у зависности од тога које речи песник акцентује.
У Разговору с песником, на почетку књиге, уместо предговора, Мраовић објашњава зашто песник у данашњем свету политичког и милитаристичког насиља, без примера у историји човечанства, треба да се бави изналажењем новог приступа поетском садржају: „Мишљења сам да нејасне метафоре, апстрактни стихови, нису више довољни... То је разлог зашто је моје песништво мултидисциплинарне природе. Користећи прозне текстове, дијалог, политички цитат, фотографије и калиграме, као категорије које допуњавају песнички садржај, покушао сам да кроз песничку поруку разобличим време у коме живимо. Ја то не бих свео, једноставно, на тему рата.”
Веома исцрпан разговор, уместо предговора, који је са Симом Мраовићем обавио један од најпризнатијих савремених српских песника, такође познат по свом животном ангажману и родољубљу, Драган Колунџија, побуђује радозналост код читаоца да верификује страст истраживача и елан борца за светлију будућност Симе Мраовића, кроз његово песничко дело. Кад песник поставља питања песнику, у одговорима поезија доминира над публицистиком, као у пасажу: „Ма колико дуго човек живео ван завичаја, први поглед мајке, реч оца, први мирис траве, или поглед у небо за летом птице, у њему запали пламен који ће живети и тињати у току целог његовог живота. Тај пламен је немогуће угасити. Тим пламеном не управља ни време ни простор. Можда је то та невидљива нит између рођења и смрти, између постојања и трајања.”
Мраовића човека и Мраовића песника увек су болеле, боле и болеће ране рода свога и целога света, његов лични и општи бол сливени су у један целовит, непролазан бол, јер на земљиној кугли смрт је бржа од живота. Али тај непролазан бол истовремено је и непролазна стваралачка снага. Зато ће поетски израз овог песника бити увек актуелан, јасан, конкретан, близак и разумљив свима.
Жао ми је што морам да напоменем да лектори и коректори издавачке куће која је објавила књигу „Време насиља и издаје” нису ваљано обавили свој посао, на велику штету саме књиге.